Danima odrađujem redovne obaveze, da, da odrađujem. Uzalud sam sve pripremio i podelio, da bude lakše, da bude manje,  nažalost tu su i one zaostale, a na moju veliku nesreću čak i one za koje su drugi „plaćeni“. Ne moram, ali nepobedivi crv u meni uvek ide do kraja, pa pokriva dorađuje, pomaže i „sliku“ pokušava da učini boljom a slika je ponekad tako tužna- (i ružna takođe).  Pokušavam da shvatim ali- nemam šta.

Ništa nije bilo, sve je besprekorno i sasvim bespotrebno dramatizujem nadrkavanje koje mi nameću poluslepi, smrdljivci zakržljalog mozga. Možda,  kao i bezbroj puta do sada to radim zalud pa analiziram, upoređujem i opravdavam  pre njih nego sebe… Možda tome već jednom treba da dođe kraj- i to zauvek.

Neću da pazim, neću da se sviđam, neću da budem fin, neću da se uguravam i utrkujem sa bilo kime, samo ‘oću da živim i ponašam se onako kako mi volja, da prdim, podrigujem- (nek mi ne zamere gospoda koja to ne rade), jasno i otvoreno svakome kažem šta imam, (kao i do sada) zauvek zaboravim elemente pristojne konverzacije  … jer to ionako postoji i funkcioniše samo  reklamama. ‘oću da živim i odživim do kraja svoje i po svome.

‘oću da progutam ovu knedlu koja me smara već mesecima ali se bojim da je ne uvredim. Jebi ga. Ko je razumeo- shvatio je a ko nije – tako mu i treba.