STRAH

Ne znam kako na to gleda “neka jet set populacija visokih slojeva siromašne Srbije” ali mene, a smatram se prosečnim barem delimično normalnim gradjaninom, iz dana u dan obuzima sve više strahova.
Možda sam premator a uz to svakako nastupa kukavičluk svake vrste, ipak čini mi se da imam dosta osnova za tu vrstu “sramnog razmišljanja”.
Ponekad ne razumem ljude i nihove postupke pa iako vidim da otvaraju i zatvaruju usta, mašu rukama i skaču oko mene kao nenormalni – ništa ne čujem i ne shvatam. Mnogo puta i ne želim da znam šta se desilo u njihovoj priči … namam snage.
Strah koji me obuzima izvire iz naših medjusobnih odnosa (da se ne izrazim nekako prostije) , NEdruženja, NErazumavanja, NEkomuniciranja ali i naše proklete i neuništive BALKANSKE gluposti koja nas je sve izgleda trajno inficirala. Naše kratke pameti, niski pragovi tolerancije, NADprosečna NEobaveštenost i NEzainteresovanost, urodjena NEodgovornost i aljkavost me vode upravo na prag razmišljanja da nam ostaje samo da strahujemo od toga šta će se sutra desiti.
Strahujem od aviona, neke po strani ostavljene torbe u gradskom prevozu, strahujem od manijaka koje nazivaju ministrima i političarima vrednim pažnje a i bolesno ponosnih i ničim zaslužnih novinara šuplje prošlosti i još bušnije pameti, strahujem od pune ulice, automobila sa matiranim staklima, džoginga topčiderom i mračnih haustora, strahujem od “dežurnih tumača” mojih a i vaših namera i postupaka … strahujem od tudje ali i za svoju decu …. stahujem šta god toda znači …. a vi?