Kinseka četvrt

Piše: Đorđe Vukadinović glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”

Izvor: Politika ONLINE

Zbilja, toliko se već nakupilo tih spoljnopolitičkih stubova da preti realna opasnost da se naša agilna diplomatija u njima malo zagubi i zaigra

Kada sam pre dve nedelje pisao tekst „Crveni i crni” znao sam da će on izazvati različite komentare i reakcije sa obe strane fronta u neobjavljenom srpskom građanskom ratu koji traje evo već skoro tričetvrt veka i uspešno odoleva kako zubu vremena tako i povremenim pokušajima pomirenja. Znao sam da ću darnuti u osinje gnezdo višedecenijske mržnje i da će se provesti kao bos po trnju svako ko se usudi da se, sa pretenzijom na objektivnost i neutralnost, umeša između zaraćenih strana, duboko ušančenih u svoje crno-bele istine, i njima pripadajuće mitove i frustracije.

Tek poneki su primetili da poenta mog teksta nije bila da utvrđujem „konačnu istorijsku istinu” o partizanskom ili ravnogorskom pokretu, niti da nivelišem nesumnjive razlike koje postoje među njima, već samo da ukažem na neka, najblaže rečeno, komična i obostrana preterivanja u navijačkim prikazima četničko-partizanskog sukoba, kao i da, što je još važnije, kritički prozborim o njihovim, uglavnom nedostojnim, savremenim političkim naslednicima koji, uz retke izuzetke, uglavnom ni moralno ni politički ne dobacuju ni do kolena svojih kontroverznih ideoloških predaka.

Okolnosti su danas, razume se, različite. Ali je suština našeg problema ostala ista – mali, dezorijentisan narod na velikoj geopolitičkoj vetrometini.

Poslednja, bezmalo trijumfalna poseta predsednika Tadića Kini dobar je povod da se još jednom razmotri taj naš geopolitički položaj i perspektiva. Pre svega, pada u oči upadljivo odsustvo ozbiljnijih domaćih komentara, tako da ispada da su Bi-Bi-Si i Stratfor posvetili više analitičke pažnje novoj etapi u srpsko-kineskim odnosima nego naši domaći medijski i politički činioci.

Zaista je neobično i „znakovito” da se među onima koji su u svakoj ohrabrujućoj ili makar polupohvalnoj izjavi Havijera Solane ili Olija Rena bili spremni da vide „istorijski pomak” i „civilizacijski progres”, niko se nije našao da makar sa sličnim entuzijazmom pozdravi sklopljeni Sporazum o strateškom partnerstvu sa moćnom i sve moćnijom Kinom, sporazum kakav Peking, navodno, ima još samo sa SAD, Rusijom, Brazilom i Južnoafričkom Republikom i Evropskom unijom kao celinom. Jedino je Sonja Liht pomalo zbunjeno konstatovala kako „izgleda da smo zbog nečega potrebna Kini”.

Lokalni evrofanatici, uvereni da postoji samo jedna strana sveta, bili su zaprepašćeni. Pa ovde godinama iz tih krugova slušamo jednu te istu melodiju, kao otužni kontrapunkt svojevremenim preterivanjima o „Srbima, narodu najstarijem” i Srbiji kao „kolevci civilizacije” i geopolitičkom – „pupku sveta”. Već bezmalo čitavu deceniju slušamo i čitamo da smo najgori, marginalni i beznačajni, nesposobni da se staramo sami o sebi, nemoćni da reformišemo upravu, da se izborimo sa kriminalom i korupcijom i da bi za sve bilo najbolje da nas neko stavi pod međunarodni protektorat. Kad ono – za manje od dva meseca – Tadić u Kini, Medvedev u Beogradu.

Kao da se i sama vlast malo uplašila sopstvenog spoljnopolitičkog uspeha i cene koja bi možda za to mogla biti plaćena na drugoj strani, tako da su poslednjih dana predsednik Tadić i ministar Jeremić krenuli da ubeđujui sebe i javnost kako nije u pitanju nikakav spoljnopolitički zaokret ili šizofrenija već samo „oslanjanje na četiri ravnopravna spoljnopolitička stuba (Brisel–Vašington–Moskva–Peking), pri čemu je onaj briselski ipak bez konkurencije i malo „ravnopravniji” od ostalih.

Zbilja, toliko se već nakupilo tih stubova (pored navedenih, tu su i nesvrstani, pa Turska, pa regionalna saradnja…) da preti realna opasnost da se naša agilna diplomatija u njima malo zagubi i zaigra, da pobrkamo prioritete i da ovi veliki i moćni stubovi, koji međusobno često funkcionišu kao rogovi u vreći, počnu da nas naizmenično udaraju po glavi.

Rekao sam i ponoviću: ne verujem previše u „evropsku budućnost Srbije” i mislim da naše članstvo u EU mnogo više zavisi od kompleksne igre geopolitičkih vektora u trouglu Vašington–Moskva–Brisel nego od našeg entuzijazma i (ne)ispunjenja ovih ili onih uslova. Hoću reći, budemo li im potrebni i budemo li im važni – primiće nas i ovakve kakvi smo, sa sve korupcijom i bez Ratka Mladića. Baš kao što su, iz geopolitičkih razloga, a na „prijateljsku sugestiju” Vašingtona primili Rumuniju i Bugarsku. I obrnuto, ukoliko se geopolitičke kockice ne sklope neće vredeti ni ako im, uz Mladića, gratis izručimo i Vuka Jeremića.

Dakle, ukoliko te naše „evropske budućnosti” uopšte bude, biće je ne uprkos, nego upravo zahvaljujući ovakvim i sličnim političko-diplomatskim manevrima. A i ako je sticajem okolnosti ne bude, ovakvi spoljnopolitički potezi i ofanzive na različite strane sveta, a u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima, omogućiće nam opstanak i pristojnu geopolitičku alternativu.

Razume se, ukoliko u međuvremenu uspemo da se oslobodimo i one jalove, suicidne mržnje i polarizacije o kojoj je bilo reči na početku ovog teksta.

Jedan komentar

  • Tatjana Debeljacki

    14. oktobra 2009. at 11:23

    IMA

    Neko lomi granu?!
    Izdrži do jutra.
    Evo je u meni,
    Nevina,žedna
    Još čeka hleba i mleka,
    Ispija čaj od nane.
    Donesi spokoja bez cilja
    I cveće za vazu.
    Ne zna da joj duša zebe,pa ne žuri.
    Sto puta je vidi i nikad ista.
    Počinje da veruje u čuda.
    Ima li ljubavi do neba i
    Tolikog plamena
    Da se nikad ne pretvori u pepeo?
    Uvek zrela kao jabuka!
    E, moje traganje za vatrom…
    Opijena pesmom,ne vinom!
    Tvoje su reči vetar
    Što mi raznose
    Ljubav!!!