Hong Kong na Balkanu?

Tekst: Borsky
U moru svakojakih celodnevnih gluposti kojima nas opterećuju naši rukovodeći “mudraci” ne mogu kao verujem i većina da se snađem … Možda malo pogleda na čitav problem sa primesom parodije nije na odmet.

Kosovo, Hag, Vlada Srbije i njeni veličanstveni manevri, kriza u Srbiji, nestali, ubijeni, stalni napadi na veliki broj “uglednih biznismena”- uključujući i podmetanje bombi pod njihove skupocene automobile i sve ostalo su fenomenalni generatori adrenalina za nas, koji smo na sreću ili nesreću daleko od svog zavičaja. Kontakt sa rodbinom ili prijateljima kao i pretraživanje po web stranicama naših medijskih kuća nas zasigurno obavezuje i izaziva potrebu da taj isti redosled radnji ponovimo svakoga dana, kao nekog pasioniranog paragladeristu da što pre ponovi svoj let.

Iste stvari i dogadjaji svakoga dana nas nepogrešivo podesećaju na dugi niz godina kroz koje se ponavlja jedno te isto. Isto tako nas podseća na to da se uprkos tome da smo videli – locirali problem, svemu ipak ne umemo ili ne želimo suprostaviti- čast izuzetcima. Neko se tu i tamo vodjen nabojem koji upijamo prateći svu tu zavrzlamu, ohrabri i kaže ili napiše nešto ali sve je to bledo, tužno i neubedljivo.
Evo sad najnovije fenomenalne i orginalne ideje koja je valjda nekom tajnom vezom u srodstvu sa ekspanzijom kineskog naroda po čitavoj Evropi. Kažu da je model urednjenja koji je Kina dodelila Hong Kongu pristojno dobro rešenje za naš problem- problem Kosova. Kažu da će to funkcionisati ali ne vidim tamo ni jednog jedinog Kineza ili ih možda za sada kriju. Da se razumemo, nisam vičan politici i višim nacionalnim interesima jer nikada nisam uspeo da zapamtim šta to zapravo podrazumeva, ali ovo je tek najtužnija /čitaj najsmešnija/ stvar koju sam čuo. Možda ima veze to što ih je mnogo /na Kosovu mislim/, možda misle da će se takav model poštovati i da će sve funkcionisati kao tamo na dalekom istoku, ali bilo kako bilo meni je to smešno i žalosno.

Nismo uspeli da kontrolišemo ni jedan jedini segment života te teritorije dok je bio pod apsolutnom kontrolom države a kada to uradimo biće sve rešeno. Koga takvo razmišljanje treba da zadovolji i da li uopšte tome ima mesta?

Naravno posle eventualne primene tog modela ćemo se opet sasvim izbezumljeni čuditi porastu popularnosti stranaka koje i ne moraju imati jak politički program pored ovako aljkave i samožive vladajuće koalicije. Gutaćemo iste knedle pravdati se, ne znam kome i zašto, i biti u istim govnima.

Sećam se da je moj deda jednom davno za života rekao: “Sine ako ne možeš nešto što je tvoje da proširiš- nemoj…. ipak nemoj ga barem ni umanjiti, jer umanjićeš samoga sebe.”