Nesreća je što naši ljudi koji se bave politikom, kulturu jednostavno zanemaruju u svakom pogledu. Političarima ništa ne pada na pamet da tu Srbiju negde pomaknu, da je približe toj Evropi o kojoj sanjaju

INTERVJU : LJuba Popović, slikar, o aktuelnoj beogradskoj sceni i našim naravima

LJuba Popović (Tuzla, 1934) jedan je od najpoznatijih naših slikara koji živi i stvara u Parizu. U Valjevu je proveo mladost do studija u prestonici. Pripadao je grupi Medijala. U Pariz je krenuo 1963. godine sa preporukom Alekse Čelebonovića tamošnjim galeristima.
Najbolja dela LJube Popovića se danas nalaze po brojnim svetskim zbirkama i muzejima. Prenosimo delove intervjua s Popovićem, objavljenog na sajtu Balkan magazina (www.balkanmagazin.net)

MILION EVRA ZA SLIKU

 

Koje su cene vaših slika?
Ja imam visoke cene, hajde da tako kažem, ali ima slikara koji prodaju za milion evra. To je ta prva liga, tu su velike pare uložene, treba biti realan. Dobro je da ja mogu od prodaje da živim i radim.„KURIR“ JE NAŠ MENTALITET

Ono što je karakteristika našeg sveta jeste da mi Srbi imamo neke ludačke gene u sebi. S jedne strane smo kreativan narod, s druge strane imamo neku nesreću koja nas stalno prati. Hajde da budem vulgaran: uzmite, na primer, list Kurir. To je neverovatan produkt ove naše sredine gde se potpuno ludačke stvari pojavljuju na prvim stranicama, koje se graniče ne samo s ludilom nego i s kreacijama, jer se tu takva izmišljanja dešavaju da to mene fascinira.
To naše ludilo gde su zločini na prvim stranama, skandali, čuda, krupno, otkinuo mu glavu, to je deo jednog naroda koji ima ludilo u sebi i to ludilo ide do te mere da počinje da biva, što kažu, bal na vodi. Evo, i ja kad sam tu, ne mogu da ne kupim Kurir – prosto sam fasciniran. Ili u Parizu, neko mi to donese, ja legnem na pod, pa gledam kako je, bre, ovaj narod lud i kakve sve stvari postoje. Čak ima toliko izmišljenih događaja koji nemaju veze sa stvarnošću.

Kakva je naša kulturna situacija danas?
– Sada imate ogroman priliv iz inostranstva svega onoga što nosi moderna, što se nalazi po raznim velikim manifestacijama kao što su Venecija, Keln ili pariski sajam. Opet imamo istu konfrontaciju kakvu je imala i Medijala: imamo domaće slikare koji pokušavaju nešto da prave, s tim što oni imaju malo teoretičara. Nemaju mnogo pisaca koji bi ih branili, a ovi drugi, oni imaju teorije koje su uvezli, imaju izdavačku kuću, prevode knjige i imaju vrlo solidnu podlogu. Za razliku od ovih prvih, ali i od nas u vreme nastanka Medijale, oni su se ugnezdili u državni aparat. Pustili su pipke na sve strane: ubacili su se u muzeje, naročito u Muzej savremene umetnosti, ubacili se u neke beogradske institucije… I šta se dešava? Momentalno u Beogradu nemate nijednu galeriju koja bi izlagala sliku kao fenomen.

Kultura funkcioniše kao sektaški sistem?
– Da. Ovde se pojavio taj sekta sistem, što znači – samo ovo i ništa drugo. Beograd sada stenje, da tako kažem, i bilo bi red da se o tome razmišlja. U Beogradu mora da se pojavi jedna solidna galerija koja bi se zvala, na primer, „Retro galerija“, koja bi mogla da podrži ono što pokušavaju ovi u RTS-u, znači – da izlažu Lubardu, Vujakliju, Lazara Vozarevića, Stojana Ćelića, Miću Popovića… Da tu može da dođe Šerban i Mata Zlamalik, pa neki Tabaković, Mladen Srbinović… Beograd vapi za jednom Retro galerijom, ali nju moraju da vode ozbiljni ljudi, da prave dobre kataloge na više jezika. Tako bismo imali mogućnost da to prebacimo i do Pariza, da pokažemo šta imamo stvari koje nisu tek puka moda.

Ovim ljudima koji sada vode Beograd uopšte nije palo na pamet da imamo fenomenalan paviljon „Cvijeta Zuzorić“. Napravljen između dva rata, predstavlja jedan od najlepših paviljona u Evropi, s tim što ga je neko izmasakrirao. U doba „Perikla“, odnosno Broza, tu je izlagao i Henri Mur, tu je izlagano veliko američko slikarstvo, francuska škola…A gradski oci ne razmišljaju da od tog paviljona naprave jednu državnu galeriju, beogradsku, da bi tako čarobnim prostorom mogli da privuku velike izložbe koje bi trebalo da počnu da dolaze u Beograd. Krajnje je vreme.

Kako odavde napraviti „refleks prema Parizu“?
– Činjenica je da nema u Parizu slikara s drugih teritorija bivše Jugoslavije, samo slikara iz Srbije, a njih ima dosta. Slikari iz Srbije imaju monografije na francuskom jeziku. Vrlo važna rečenica: nije Ministarstvo kulture mesto koje može da radi na planu Srbije u inostranstvu – to mora da radi cela država. Ne možete sa šljivama da idete u Evropu. Mi nikada nismo uspeli da pokažemo u Parizu (a ja sam 45 godina tamo) naš slikarski 19. vek koji je fenomenalan…Naša sredina tinja, živi u jednom zatvorenom krugu. Političarima ništa ne pada na pamet, da tu Srbiju negde pomaknu, da je približe toj Evropi o kojoj sanjaju.

Danas se u politici govori o dve Srbije: proevropskoj i konzervativnoj. Da li je tako i u slikarstvu?
– Nije. Neko buduće slikarstvo koje bi moglo da osvoji planetu, to je velika enigma – i tajna. Zapamtite, to je i Šejka govorio: avangarda se nikada ne nalazi u modernim muzejima, avangarda je uvek na nekom drugom mestu.

Kakva je moguća propaganda srpske kulture u Francuskoj?
– Naši novinari koji tamo žive i rade i pišu, ne samo da preteruju nego potpuno pogrešno interpretiraju stvari. U nekom teatru gostovalo je neko naše pozorište. Pišu – veliki uspeh u Francuskoj, a nije tačno: tu su došli Srbi, pljeskali Srbima, Francuza nigde. Imao sam priliku da razgovaram sa novinarima koji mi kažu: „Vi ste tamo ovo i ono.“ Ja im kažem: „Nismo mi to što vi mislite. Mi smo, možda, u ligi, ali borimo se za opstanak, dole, na dnu tabele.“ „Kako to?“, bune se. „Pa to vam je realizam što vam ja kažem.“ Letos jedan slikar ovde na televiziji kaže: „Lubarda, velika svetska ličnost, najveći svetski slikar, poznat u Francuskoj i u svetu.“ U Francuskoj niko nije čuo za njega.

Vaša izložba u Galeriji SANU nikada nije održana?
– Pre svega, meni kažu da sam akademik. Ne, ja imam status dopisnog člana, nisam stalni član SANU kao Bećković ili Ćosić. Dopisni član, zna se šta je. A moja izložba u Galeriji SANU, to je kao krimi roman – bolje da o tome ne pričam.

Jedan domaći list stavio vas je na svoj spisak „100 najmoćnijih Srba u svetu“. U čemu bi se ogledala vaša moć?
– To je ta naša glupa priča. Ja nemam nikakvu moć. Jednom prilikom mi milicioner na ulasku u Srbiju kaže: „Gde je tebi mesto boravka? Ko je tebi izdao ovaj pasoš, a rođen si u Tuzli?“ To da sam među najmoćnijima, to je novinarska improvizacija koja je meni bila smešna.
Autor: E.G. Glas Javnosti