Piše: Raša Popov, Izvor: Politika ONLINE
Svetska ekonomska kriza možda gasne, a možda i ne. Onoj u vreme mog rođenja, kad je moj otac izrodio tri sina, trebalo je bar četiri godine. No, kad je reč o svetskoj krizi, jedan se strah širi nad Evropom (starom palikućom) – to je strah od fašizacije. Jer godine 1933, 20. januara, u četvrtoj godini Krize, svečano je inaugurisan bivši kaplar kome su kod Ipra otrovni gasovi bili nagrizli pluća. Postao je vođa jednog od starih kulturnih naroda, vodio ga je u smrt. Ideologija koju je on ispovedao bila je ideologija smrti.
Moram mladima da saopštim da je taj fanatični ratnohuškač, zaslepljen crvenim zastavama ruske revolucije, izabrao za nemačku novu zastavu da bude sasvim crvena. Svoju je partiju nazvao socijalističkom. Još ju je, da bi revoluciji parirao, nazvao i radničkom. Ali onda joj je dodao šovinistički preliv. Da ga izrazi simbolom na zastavi, uzeo je stari indijski znak „svastike“, kukastog krsta. No, on ga je, kao simbol alatke navodnjavanja, i večnog napretka, preokrenuo naopako. Nije poluobrazovani simpleton znao da je, tako obrnut, taj znak obeležje propasti i katastrofe.
Tako je taj borac protiv posledica svetske ekonomske krize poveo svoj narod i čitavu Evropu i svet u jednu od najvećih ratnih kataklizmi koje se daju zamisliti.
Ono što je za fašizam (italijanska verzija) i nacizam (nemačka varijanta) bitno jeste ksenofobija. Užasna, patološka mržnja prema svemu što je strano. Potpuni zaborav na veru u jednoga Boga koji je stvorio sve ljude. Amnezija u odnosu na istinu da smo mi svi čeda ljudskoga roda!
Ja sam pola godine posle početka ove sadašnje krize video u jednom poluprovincijskom gradu ulične demonstracije mahom mladih ljudi, ne starijih od osamnaest godina, kako viču o klanju dece druge nacije, i kako drsko isturaju prsa s povikom „Idemo da poginemo!“
Bio sam zapanjen. Moji prijatelji, koji su stajali pored mene, čuli su te povike, ali ih nisu razumeli. Mi moramo razumeti šta ti povici znače. Generacija moga oca, uoči Drugog svetskog rata, dok su fašizam i nacizam bujali i posle prestanka krize, iskovala je protiv njih parolu „Smrt fašizmu, sloboda narodu“. Ja, kao pripadnik srpskog naroda koji je teško stradao od fašizma, kujem novu parolu, primerenu početku 21. veka: „Ne! Fašizmu u našem narodu!“
Ovo nije šala i kozerija. Treba znati iz zaboravljenog Rakitićevog memoranduma (1990) da je svetski fašizam, u okviru svog „drang nah osten“ ludila, smišljao, i dopola izveo, osvajanje ruskih plodnih njiva, dok je Srbima namenio preseljenje u istočni Sibir. (Onima koji prežive). Ne. Srbi uz fašizam istorijski ne mogu i ne smeju stati.
Gde je garancija da se to neće zbiti? U tradicijama našeg politički prosvećenog naroda. Taj je narod bio u stanju da u pesmi „Dioba Mrnjavčevića“ ispeva svetli savet majke Jevrosime svome sinu Kraljeviću Marku – „Bolje ti je svoju izgubiti glavu nego svoju ogr’ješiti dušu.“ Fašizam i njegov rasistički i ksenofobski atak jeste bio udar na dušu čovečanstva.
Video sam kao civilno dete hitlerovsku mladež i decu kako idu ulicama naših sela i gradova. Nosili su na zastavi jedno cikcak „runsko“ es, a za njima su išli najsvirepiji ratnici istorije, esesovci, sa dva takva es. Mislim da deo naše mladeži danas, pod pritiskom krize, zalazi u taj tamni vilajet ne znajući šta ih tamo čeka. A to se prostim poređenjem sa prošlošću očigledno zna.