Smrt Gojka Stojčevića, Njegove svatosti patrijarha srpskog gospodina Pavla, nekima od nas ni ovom (ne)prilikom nije pomogla da shvate osnove pristojnosti i lepog ponašanja. Njegova skromnost, smernost i mudrost je zloupotrebljena i iskorišćena za jeftino politikantsko poentiranje i kolektivnu hipnozu već odavno hipnotisanog i izmorenog naroda.

Vernici ili pokajnici koji su u Knez Mihajlovoj zauzimali mesto u redu i čekali po deset sati da se poklone pokojniku a već po izlasku iz Hrama psovali Boga i Crkvu, zbog toga što su oni koji su sve organizovali bili primorani da pojedinačno vreme boravka i oproštaja sa Patrijarhom svedu na jedva par sekundi najbolje govore o suštini velike gužve koja nam uopšte nije bila potrebna? Pored preporuke da u Beogradu danas bude neradni dan neće  raditi ni škole jer  pola miliona očekivanih posetioca belog grada, preventiva od  pandemije i trista drugih čuda daju za pravo gradskim ocima da takvu odluku i „‘ladno“ sprovedu a deci ko deci to uvek donese bar malo radosti- pa makar to bilo i u dane žalosti.  Hoće li   današnji skup ipak pomoći širenju ili suzbijanju pandemije, niko nije prokomentarisao ali čini mi se da je ono prvo ipak bliže istini. Sad samo sa nestrpljenjem očekujem da se u toku dana neko oglasi i obrazloži kako će i sutrašnji dan uvući u celu priču, formirajući još jedan maksi vikend radnim ljudima i građanima Beograda, pa da se sutra ide na izlet i sva ova tuga malo ublaži i zaboravi.

Peti dan se osećam kao monah koji se privikava na nove uslove života slušajući crkvena zvona na svakih sat vremena i po stotinu puta ponovljene detalje iz životopisa pokojnog patrijarha. Pokušavam da nađem razliku u načinu života prosečne srpske porodice u ove dane žalosti i pre nje ali ne uspevam. Žalost jer u velikom procentu prisutna od ranije i verovatno se ni od sutra neće ništa promeniti. Čemu onda sve ovo?

Mislim da je ipak bilo korektnije poštovati želju pokojnog patrijarha i izbeći ovaj multimedijalni šou-program pogotovo zbog toga što će centrima moći doneti veliku materijalnu i drugu dobit a nama običnim smrtnicima samo šamare u obliku parola „Ponosni na njega“, “ Tuga i dostojanstvo“ ili „Bol i neverica“. Meni je uz dužno poštovanje pokojnika ipak pomalo već od svega muka a i podseća me na svašta nešto od ranije.

Pokojni patriajrh Gospodin Pavle nikako mi se ne uklapa u sve što gledam i što sam gledao od nedelje ujutro. Taj novac je mogao biti mnogo pametnije iskorišten a to svakako ne bi umanjilo žalost Srpske pravolsavne crkve, naroda i veliki ugled pokojnika. Naprotiv.

Bruka.