Zum(B)iranje

Ne znam zašto baš meni zapadnu za oko neke glupe sitnice i “nevažne” stvari, oko kojih se posle svađam i prepirem sa svakojakim budaletinama. Jedno vreme sam bio ubeđen da drugi vide, ali ih ne zanima, a kako vreme odmiče, sve sam sigurniji da ljudi izgubili volju i moć opažanja, potisnuli je, pa ih je jednostavno baš briga.

Donekle su u pravu, primetio ne primetio, reagovao ili ne, stvari će biti takve kakve jesu, jer sve je postalo nelogično ali očekivano i stravično lako predvidivo.

*** Čitam onomad izjavu nekog tamo, kako su ubice Olivera Ivanovića u Beogradu, što je više nego direktna optužba ka vrhu srpske vlasti i vrhovnom nam komandantu, ali od odgovora i rekcije ništa. Ni slovo. ***

Upisao bi’ to u rubriku mudre državničke reakcije, da ne znam da naš predsednik skače i za neizgovoreno, pa se pravda i blebeće naširoko i nadugačko, a kamoli na ovako konkretnu i ciljanu, doduše indirektnu ali vešto upakovanu optužbu.

Doduše jeste odgovorio onaj izgubljeni i smeteni Marko, koji više podseća na bačač tenisikh loptica, nego na nekog kome se može verovati da je sve što govori sam smislio, ali slabo je to …. i već viđeno.

Tako to ide, neke bitne činjenice nam promiču i vekovima ih preskačući, i nismo mogli bolje proći.

Nedavno je neka kineska kompanija kupila borski rudnik, obećala svašta nešto i između ostalog da neće otpustiti 5000 tamo zaposlenih nesrećnika. Na stranu, ako to uopšte može ostati po strani, da se radi nacionalnom dobru i državnom resursu, koji se ne otuđuje u ozbiljnim zemljama. Međutim pogledom u Vikipediju doznam da gore pomenuta, ukupno u celom Svetu ima 17 000 radnika, a samo u Boru će imati još 5000.

Pa ‘ajde da verujemo, bar zbog ovih praznika, da ne kvarimo novogodišnji, ničim izazvani optimizam, ali nešto je tu, neko slagao, a ko je to, polako, čućemo verovatno kad ne budemo mogli ništa da promenimo.

I tako, red konzumirane laži, red mrzovolje najglupljeg biračkog tela u istoriji parlamentarizma, i sve se kotrlja nekako, ali u pravilu na štetu sirotinje a u korist onih na vlasti i njihovih najbližih.

Ni bih se dugo zadržavao na odlikovanjima, koje dele mesne zajednice, udruženja lovaca, proizvođači kozmetike za kućne ljubimce i klubovi šahista, kojima su odlikovani neki srpski najvažniji sinovi, jer bi to značilo da verujem, a ja od 2012 njemu baš ništa ne verujem, baš kao i većina onih koji su ostali uz njega i njegovu grešnu politiku, bez mogućnosti da se iz svega izvuku.

Manje je bitno u toj neveštoj laži što nikakvih priznanja i nije ni bilo, važno je da je spin serviran jako vruć, i iako je ubrzo sve opozvano i objašnjeno, on je za veliki broj ljudi u Srbiji ostao nosilac najvažnijih odlikovanja, pa čak i onog ruskog.

Zašto? Verovatno zato što je mnogo pametan, ne jede šniclu, šeta noću, radi po 16 sati dnevno i na konferncijama za novinare redovno nema vremena, jer žuri da se bori za Srbiju i bude srećan zbog toga ….

*** Evo pred sam kraj pisnja ovog teksta, vidim da se oglasio, na gore pomenutu temu (Oliver Ivanović) i uneredio mi se direktno u deo teksta. ***

Treća stvar o kojoj bih prozborio koju uvom prigodom vezana je za nas, *ebo ti nas.

Nikako, ali nikako mi nije jasno, a važi i za one prethodne šetnje i demokratske promene, zašto je lakše mesec ili dva šetati ulicama, nego samo izaći na tradicionalne godišnje izbore i to isto reći olovkom i smeniti diktatura ili više njih udruženih u obavljanju istih ili sličnih delatnosti.