Šetao sam pored reke i gledao kako  površina mutne vode svetluca u bojama ukrasnih svetiljki sa brod- restorana onog ludog žabara sa kojim sam sedeo pre neko veče gore u golf -klubu. Uh …. čini mi se, mada se većeg dela te večeri i noći ne sećam kako je sve vreme pio „Ramazzoti“ i pivo ubedjujući me kako se to kombinacija od koje se manje ide u toalet a toliko je puta otišao tamo da nisam uspeo ni da upamtim o čemu je pričao od silnih prekida. Pio sam pivo barem u periodu koji je koji je dostupan mom sećanju. Da još se sećam da je negde  „izbunario“ one dve lepotice koje su bile toliko lepe da sam na kraju skinuo naočare fasciniran predivnim linijama u sasvim pogrešnom rasporedu -i to u oba sličaja.

Sergio je momak koji svoj nagon za akoholom može da kontroliše i programira poput budilnika. Navije ga na petak oko 21:00 i to na 24 časa i to je to. Ipak trebalo bi da ga posle toga vidite kakav je kad radi. Pomislio sam da bi bilo dobro da ga vidim zanjući da neće imati previše vremena jer kao jedan „pravi gazda“ on u svom restoranu radi i uživa u tome i kaže da bez toga ne bi mogao ….

Ušao sam preko dotrajalog mosta uz romantičnu škripu starih dasaka koje su se naupijale svakakvih fekalija i stupio na palubu. Lagano ljuljanje palube me uvek nekom magijom isponi nekim osečajem slobode i ponosa i u trenutku sam mrva koju je za sobom ostavio veliki moreplovac Ante Lušić koji je u potrazi za garbunom (ugljem) oplovio uglavnom sve što se oploviti moglo.

Prodjem lagano improvizovanim otvorenim delom i spustim se lagano dole u glavnu salu. Zapljusne me miris iItalije, začina, galama i sasvim prepoznatljiva lica nasmejanih i veselih ljudi preplanulog tena i u pravilu bisernih zuba. …. Skoro i da ne želom da pokažem svoju požutelu kolekciju pa se štekam pred kraj sale uz kiselkast kez kako bih imao što bolji pogled  …. hmmm

Sergio me je pozdravio kao i uvek srdačno. možda  to baš i ne volim ali se čovek ne može odupreti. Iznenadilo me je to što je bio baš preko mere vredan. Nekoliko grimasa su mi dale do znanja da nema previše vremena za mene i momentalno sam se organizovao. Bolje i da nisam.

Sedeo sam uz flašu izuzetnog vina i komadće vrhunski spremljenog bakalara i slušao smeh, galamu, prepirke mladih ljudi koji bi svakog trenutka mogli da se potuku pa se osmehnem. Pa to su italijani ….. Onda počnem da redjam kockice vadeći ih iz nekih sesvim zaboravljenih bužaka prošlih vremena i znam – sve znam ….

Znam da ti onu noć nije bila smešna ta glupa pesma nego sam ti smešan bio ja.

Znam da si onu poruku dobila od muške Marine koju sam čak i upoznao nekoliko meseci kasnije.

Znam da subotom kupuješ na pijaci kojoj samo ti znaš adresu … i …..

I znam da bi ipak bilo najbolje da ništa ne znam, ….  pa se tako i ponašam.