Zbogom, dragi Mandiću

Piše: MUHAREM BAZDULJ, Sreda, 16. mar 2022,

Generalna proba za globalno digitalno jednoumlje desila se u prvoj polovini devedesetih, sa raspadom Jugoslavije. Igor Mandić nije poverovao u nametnuti narativ. Time je Igor Mandić postao Igor Mandić. Rodio se početkom rata i umro je početkom rata.

kolnosti u kojima čuješ vest o nečijoj smrti obično su banalne. Najveći deo života je banalan i to je čista statistička datost. Desi se, međutim, i da te okolnosti budu neobične, pa onda iz te neobičnosti iščitavaš ovakvu ili onakvu simboliku.

Kraj prošle i početak ove nedelje proveo sam u Španiji, u Andaluziji, u Malagi. Preleteti pola Evrope, pa iz hladnog Beograda za koji sat stići na sunčani Mediteran, već stvara auru nestvarnosti. Onda provedeš vikend na ugodnih dvadesetak stepeni, na peščanim plažama kao s razglednica gledaš ljude kako leškare i kupaju se, sunce te opali po licu i pobakri ti kožu, a onda u nedelju uveče, kad se vratiš u hotelsku sobu, odjednom započne neka teška kiša, kao iz pesme Arsena Dedića o kraju leta.

I onda ti neki internetski algoritam, koji kao da ti čita misli, a pošto zna gde si, pošto zna kakvo je vreme, pošto zna tvoj muzički ukus, možda zapravo samo analitički zaključuje, ponudi kao sugestiju na Jutjubu baš Arsena Dedića, onu staru stvar kojoj je stihove napisao pesnik Zvonimir Golob, a koja se zove „Davne kiše”.

I onda dok kiša lupa u prozorsko staklo, zvučnik s mobilnog telefona emituje Arsenov glas kako peva:

Moj prijatelj je umro
Da, umro je moj brat
Znam, to je bilo davno
Znam da je bio rat.

I onda ta riječ rat koja u našim životima igra ulogu cezure, razdelnice stihova našeg života, dodatno pojača melanholiju, pa idući stihovi udaraju gore od one kiše po prozoru:

Ja ne znam gdje ni kada
No kad se veče sprema
Znam da ga više nema
Znam da ga više nema

I ustima od mulja
Od mraka i od sjene
U strahu što se šulja
On spava mjesto mene

I gledaš u mali displej mobilnog telefona kao da gledaš u Alef, svjestan da nikad ništa sličnije Alefu i nije postojalo i onda se na ekranu pojavljuje poruka. U romingu si, pa su ti notifikacije utišane i da ne zuriš u ekran ko zna kad bi vidio poruku. Ovako je vidiš u trenutku kad je isporučena. Vidiš ime prijatelja koji je pošiljalac i vidiš celu poruku jer se sastoji samo od tri reči, a te tri reči su: „Umro Igor Mandić”.

Arsen peva:

Ja čujem gdje se budi
U noći njegov glas
A dani kao ludi
Ruše se oko nas

Još uvijek zemlja drhti
Još uvijek k’o i prije
A blijedo lice smrti
I pored mene bdije

Sad negdje mirno spava
Od zemlje i od blata
A mjesto žene trava
Grli ga oko vrata

I sve se sastavilo. Da, Mandić ti je bio prijatelj i brat, mada lično jedva da si ga poznavao. Dobro, poznavao si ga ipak jedva nešto malo bolje nego što je on poznavao Miroslava Krležu. To je svakako otprilike ta generacijska razlika. Krleža je od njega bio stariji četrdeset i šest, a Mandić od tebe trideset i osam godina: cijeli jedan život staje između. 

Onkraj smrti

Mandić je bio ratno dete. Rodio se 20. novembra 1939. godine, nepuna tri meseca nakon što je počeo ključni rat dvadesetog veka, sedamdesetak dana nakon što je Hitler nagrnuo na Poljsku sa zapada, odnosno pedesetak nakon što je Staljin udario na istu zemlju sa istoka. Tada su prvi put u istoriji Sovjetskom Savezu pripali Viljnus i Lavov, što će kraj rata i potvrditi, pa će se ovi gradovi pola veka kasnije naći u nezavisnoj Litvaniji odnosno Ukrajini, mada tamo nipošto o tome ne razmišljaju kao o Staljinovoj zasluzi.  

Mandić se rodio u zemlji koja je dvadeset dana ranije obeležila dvadeset prvi rođendan svog utemeljenja. Rodio se one godine kad je zemlja prošla kroz najtemeljnije dotad ustavno preuređenje, u pokušaju da se dokine dotadašnje hrvatsko hronično nezdovoljstvo Jugoslavijom.

Pre njegovog drugog rođendana, ta je zemlja raskomadana, a u njegovom neposrednom susedstvu i zavičaju, još u vreme pre nego mu se formiraju prva sećanja, paralelno se dešavaju dotad nezamislivi masovni zločini i formira se pokret otpora koji će iz krvi i pepela obnoviti Jugoslaviju, na novim temeljima. Toj zemlji i toj ideji (bratstva i jedinstva), Mandić će ostati veran sve do svoje smrti, a onkraj smrti njihove.

Igor Mandić

On se intelektualno formira u atmosferi relativne intelektualne slobode u javnom životu, najavljene čuvenim ljubljanskim govorom njegovog onovremenog intelektualnog uzora: Miroslava Krleže. Pomalo paradoksalno, ta je sloboda bila manje vidljiva u masovnim medijima, a u poređenju sa književnim izdavaštvom, filmskim repertoarima, programima umetničkih festivala.

Upravo u vreme kad se ime Igora Mandića počinje pojavljivati na mestu autorskog potpisa na novinskom papiru, to se menja prvenstveno uredničkim naporima ljudi poput Fadila Hadžića, Frane Barbijerija, Sergija Lukača, Juga Grizelja i drugih.

Mnogo, često i dobro

Imao je istovremeno vrhunsko formalno obrazovanje i nezasitu intelektualnu radoznalost autodidakta. Pisao je mnogo, često i o (skoro) svemu. Nikad praktično, do poslednjih godina života (a i to ga je muka naterala), nije pisao – za večnost. Nije pisao knjige, mada ima impresivnu i ogromnu bibliografiju. Pisao je novinske tekstove koje je posle ukoričavao. Nekad je to posle značilo i posle pola veka!

Naime, jedna od njegovih najimpresivnijih knjiga je Notes Igora Mandića u izdanju zagrebačke Matice Hrvatske iz 2017. Ona je zapravo zbornik njegovih kolumni iz „Vjesnika u Srijedu” (čuvenog onovremenog VUS-a) u periodu između 1968-1972.  Ona je i istovremeno i sjajna hronika jedne epohe, epohe u kojoj je embrion budućeg raspada Jugoslavije već stasao, kao i čitanka jednog impresivnog stila, pa se ti tekstovi sa uživanjem konzumiraju, čak i ako su neki od njihovih protagonista u međuvremenu zaboravljeni.

Nastupao je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Mandić kao književni kritičar, kao muzički kritičar, kao feljtonista, kao kolumnista, kao antologičar, kao polemičar, kao gurman, hedonista, erotoman i pornofil.

Mandić – književni kritičar, primera radi, najvažniji je hroničar jugoslovenskog romana nakon Drugog svetskog rata i valjda uz Mihiza jedini koji je u stanju da na tri šlajfne, neuporedivim stilom i dubinskim uvidom, bez vremenske distance, smesti neku knjigu na njeno pravo mjesto, i u sinhronijskom i u dijahronijskom kontekstu.

Kad se danas, recimo, čita zbirka Mandićevih tekstova o srpskim romanima pisanih u periodu od 1958. do 1999. godine (u periodu, dakle, dužem od četiri decenije) Kaj ste pisali, bre? Šta ste napisali, bre?, otkriva se, na primer, kako Mandić u Danilu Kišu odmah nakon izlaska „Bašte, pepela” prepoznaje velikog pisca, kako bez straha i bez zazora od preteranih pohvala kontekstualizuje Roman o Londonu Miloša Crnjanskog („Roman o Londonu je veliko djelo, jedan od najboljih naših romana, knjiga koja opravdava jednu sudbinu”), kako programski i euforično kanonizuje Momu Kapora, kako pažljivo prati i visoko vrednuje romane Dobrice Ćosića, ali i kako je konstantno sumnjičav prema, primera radi, prozi Mirka Kovača, odnosno kako je razorno ciničan spram Radeta Konstantinovića (u kontekstu njegovog bavljenja Tinom Ujevićem).

Od stotina njegovih tekstova, tendenciozno pominjem upravo ovih nekoliko da bih nagovestio možda i ključnu Mandićevu razliku u odnosu na gotovo sve ostale primjerke južnoslovenske literarne flore i faune. Mandić nije stadario. Mandić, hoću reći, nije prihvatao nepisane zakone ni pravila ponašanje nijedne ovdašnje zvanične ili nezvanične parapolitičke autorske lože.

Preživi ih

U svakoj od ovih oblasti Mandićevog angažmana i interesovanja mogao bi se napisati sličan sažetak, ali tome ovde nije mesto. Ovde zapravo hoću da kažem nešto posve drugo. Ključna tačka Mandićeve autorske biografije je to što je – preživeo. Kao u parafrazi onog nezaboravnog mladalačkog soneta Josifa Brodskog (u prevodu Milovana Danojlića): preživeo je (nadživeo je) sneg iz snova i preživeo ugao, vezavši s njima (sa uglom) i dobro i zlo.

Godine 1990., u maju mesecu, šest dana nakon one čuvene utakmice Dinama i Crvene Zvezde koja je toliko puta proglašavana početkom raspada Jugoslavije, Mandić je u Neumu doživeo svoj prvi bliski susret sa smrću, kolaps koji je uzrokovala „hipoglikemijska koma zbog akutnog trovanja alkoholom”. Preživeo je, a mogao je i umreti. Da je tada umro, ne bi bio zaboravljen, ali bi bio pamćen slično kako se danas pamti njegov najbolji prijatelj iz mladosti i venčani kum, koji je umro 1985, kao četrdesettrogodišnjak – Veselko Tenžera, kao deo istorije „autorskog novinarstva” i „vrstan stilist”.Igor MandićIgor Mandić

Kao u kakvoj Borhesovoj paraboli, gde se suština nečijeg života ispunjava u jednom trenutku, kod Mandića je taj trenutak predstavljao raspad Jugoslavije. Ni u jednom jedinom trenutku nije se prepustio onomad pomodnoj srbofobiji, odbacivanju jugoslovenskog nasleđa, križanju (nekadašnjih) prijatelja, nacionalnom propagandizmu i entuzijazmu novopečenih kulturnih korifeja novonastalih nezavisnih država.

Da je bio drukčije baždaren, mogao je u Tuđmanovoj Hrvatskoj biti doslovno šta god je hteo. Pod pritiskom socijalističkih struktura propatio je višestruko teže od mnogih kasnijih „retroaktivnih disidenata”, u doba „hrvatske šutnje”, suprostavljao se novim izdanjima Tina Ujevića na ekavici, brutalno je polemisao sa Goranom Babićem i Predragom Matvejevićem kad su oni bili na glasu kao izuzetno bliski sa hrvatskom socijalističkom vlašću.

Nije, međutim, želeo pljunuti na svoju prošlost, svoja beogradska prijateljstva, na (jugoslovensku) kulturu koja ga je stvorila. Kako je to jedanput pregnantno sumirao Stanko Cerović: „Igor je uvijek imao neki pomalo aristokratski prezir za budale i sitne duše. Sad mu padaju na volej. Normalno je da žali za Jugoslavijom, jer je on bio vrlo uspješna mješavina Zagrepčanina i Beograđanina: imao je srpsku širinu i spontanost, ali bez prostaštva, i imao je zagrebačku gospoštinu, ali bez malograđanštine i sitničavosti.”

Nije Tuđman bio Pavelić, kao što ni Mandić nije bio Krleža, ali ako je nekad zaličio na Krležu bilo je to u odbijanju svake privilegije koju je mogao imati pod režimom koji je prezirao.

Hrvat u Beogradu

Kad neposredno poslije Dejtona dolazi u Beograd, u Hrvatskoj prolazi kroz „toplog zeca” usporedivog jedino sa onim kroz šta je globalno prolazio Peter Handke. Samo je Mandiću ipak bilo teže: jer jedno je Zagreb, a drugo Pariz. Ali i on i Handke kao da skupa dolaze iz onog pomenutog stiha Brodskog – preživeli su i dočekali: jedan Nobelovu nagradu, a drugi da mu svi priznaju da bude to što jest.

On, koji na vrhuncima kreativne snage često nije imao gde da piše, sada je sve do smrti bio redovni kolumnista mejnstrim dnevnih novina. On, koji je ponosno stajao na margini, postao je svojevrstan bestseler pisac i televizijska zvezda.Knjige Igora MandićaKnjige Igora Mandića

Mrtvom vuku sada razni mere rep. Žale za njim ljudi koji ne bi ušli u isti autobus: Teofil Pančić i Ratko Dmitrović, Damir Markovina i Rajko Vasić, Miljenko Jergović i Velimir Visković. Velik je bio Mandić i svako bi nešto za sebe uzeo i to je takođe u redu.

Neki ga i pljuju, a možda su još i najzanimljiviji oni koji bi da svakom loncu budu poklopac, a o Mandićevoj smrti nemaju šta da kažu. Ti su ponajpre mera njegove veličine.

I još je toliko toga: „Bijela knjiga”, „Duga”, urednikovanje u „Vjesniku”, žiriranje u NIN-u, dnevnici i neusporediva porodična tragedija, vernost u prijateljstvu sa Dobricom Ćosićem i Momom Kaporom. I Arsen, naravno, Arsen koji i dalje peva:

Moj prijatelj je umro
Da, umro je moj brat
Znam, to je bilo davno
Znam da je bio rat

I ne znam zašto sada
Dok liju davne kiše
Još uvijek na me pada
To čega nema više

To čega nema više
Iz tame ruke pruža
I čujem kako diše
U vrtu neka ruža

Ali najvažnije je to: misliti svojom glavom i osećati svojim srcem. Ne bojati se ostati u najvećoj, najgoroj, najstrašnijoj manjini: sam samcit. Ne bojati se ničega osim straha. Čim se uplašiš neke misli, zapiši je – i objavi. Ali ne na nekoj glupoj platformi takozvanih socijalnih mreža.Igor MandićIgor Mandić

U vreme dok su njegovi vršnjaci kao zečići skakutali od Fejsbuka preko Tvitera natrag do Instagrama, on je ostao veran pisaćoj mašini. Dobro je onomad rekao Kjerkegor kad su u Danskoj cvetali tabloidi skloni klevetama i lažnim vestima, pa su oklevetani po sudovima tražili pravdu od vlasnika novina, a filozof je tvrdio kako su suodgovorni svi koji te novine kupuju i solidarno bi morali da participiraju u plaćanju kazni.

Nema u svemiru ničeg licemernijeg od fejsbuklija i tviteraša koji se zgražavaju nad političkim zloupotrebama dotičnih platformi. U celoj toj generaciji, Mandić je decenijama bio „najmoderniji”. Nije njegov otpor socijalnim mrežama bio tehnofobija, bio je intuitivni odgovor na digitalno jednoumlje.

Generalna proba za globalno digitalno jednoumlje desila se u prvoj polovini devedesetih, sa raspadom Jugoslavije. Igor Mandić nije poverovao u nametnuti narativ. Time je Igor Mandić postao Igor Mandić.

Rodio se početkom rata i umro je početkom rata:

Moj prijatelj je umro
Da, umro je moj brat
To nije bilo davno
Još uvijek traje rat

Zbogom, brate,

Zbogom, prijatelju.

Nema duše, nema ponovnog susreta.

Pamćenje je krhko, zaborav zagarantovan.

Duša je prdež, sam si rekao.

Neko sentimentalan će se možda setiti da si onoj koju si najviše voleo na grob uklesao stih „Za let si, dušo, stvorena”, ali ti si znao da se pesma zove „Igračka vjetrova” i da se, dakle, sve uklapa.

I znao si da kad nema nikakve druge utehe ostaje samo smeh.

I alkohol.

Zbogom, dragi Mandiću.

Adios Amigo.  https://www.youtube.com/embed/qTwJqyCodcMArsen Dedić: Davne kiše (1967)