Zašto

Treba li po svaku cenu otići…

?

Tema , baš aktuelna u poslednjih desetak a možda i više godina. Svi su speremni (uglavnom mladji ljudi) i gotovo bez razmišljanja bi otišli, pa im čak nije bitno ni gde… Dobro, … medjutim zaprepasti me svaki put razmišljanje i priča koja ne stigne dalje od samog čina odlaska. Jednostavno valjda je samo po sebi dovoljno otići i sve će …naravno time biti rešeno. Niko ni da pomisli kako će mu tamo negde biti, šta će raditi (čak ni da li će imati šta da radi) , jednostavno spremno se na sve – samo da se po svaku cenu predje granica.
Sa naših prostora u belom Svetu živi dosta ljudii, ne znam, možda i par miliona. Priča o uspehu , bogatstvu i ostvarenju svakog sna odlaskom iz Srbije je vrlo retko istinita a i na tom zapadu se živi sve teže, bilo gde…sasvim svejedno. Ekonomska kriza, kažu, nije zaobišla ni jednu zapadnu zemlju a i mi nikako da se dokopamo nekog pristojnijeg imidža jer zna se i to nije nikakva tajna, da smo na zapadu uglavnom gradjani drugog reda. Pod predpostavkom da se nadje modus po kojem se može otići realno je očekivati da se tamo mora raditi bilo šta, ukoliko niste izuzetan stručnjak iz neke oblasti, pa ponekad i tom slučaju. Treba biti abnormalno uporan, vredan i precizan jer svaka i najmanja greška se plaća gubitkom posla. Treba prećutati i progutati mnogo stvari koje vam se uglavnom neće svideti i treba živeti asketskim životom ukoliko želite da radom na zapadu steknete kakvu-takvu uštedjevinu koja bi sve to što preživljavate, na izvesni način opravdavala.

Ipak odlaze ljudi, snadju se ali tek tamo uvidevši sve to se brže bolje vrate, jer nema filozofiranja i buvljaka, nema više baš toliko mogućnosti za rad “na crno” kao ni tolerantnih rodjaka i prijatelja kod kojih ćete biti “bar za prvo vreme”… To je daleka prošlost … U stvari htedoh da kažem, lako je bilo nekada imati platu na zapadu; recimo 5 hiljada klikera, kada si sa tom zaradom u Srbiji mogao da kupiš pola fabrike u kojoj se prouzvode. Sada nažalost nije tako, ne ne , jer u gomili primera možete zaključiti da ima proizvoda koji su skuplji kod nas nego tamo negde …
Pitao sam se bezbroj puta, šta bi bilo kada bi se svi mi, koji smo otišli, (iz ne znam kog razloga), kao i svi oni koji jedino što u životu žele je da dodju ovamo-ili tamo, tu u svojoj zemlji, ponašali tako požrtvovano, pomirljivo, strpljivo i štedljivo …

Mislim da niko iz tog “uslovno rečeno” raja ne bi ni pomišljao da ode, jer bi bili stanovnici jedne razvijene i bogate zemlje kakvom sam je zapamtio i kakvom je pamte mnogi moji vršnjaci iz nekih vremena kada su idoli mogli biti naučnici, pošteni obični ljudi, doktori i književnici a ne estradne polugolišave zvezde, momci u crnim džipovima sa nekoliko kilograma zlata na sebi i uglavnom polupismeni fudbaleri (čast izuzecima) ….

ako i dalje pomišljate da ćete odlaskom iz Srbije po svaku cenu rešiti sve probleme, verovatno je moj tekst apsolutno promešen i uzaludan … medjutim jednog dana će vam ova priča sigurno pasti na pamet … ma sto%

2 Komentara

  • wayward

    20. marta 2007. at 02:09

    Mishe, pises veoma lepo i imas upecatljiv stil. Samo nastavi. Vremenom ces biti sve bolji, a da neces toga ni biti svestan.

    Znaj da ima onih koji u tvojim tekstovima uzivaju