Pogledi sa strane – POLITIKA

Da li je današnji feminizam varijanta nekadašnjeg matrijarhata

Pre pedeset godina slušao sam dedu Stevana Simovića, travara, pčelara i vidovnjaka iz Gostilja, na Zlatiboru:

– Doći će, dijete, vakat kada će ljudi morati da idu bez odijela po svijetu, da bi se viđelo ko je muško a ko žensko čeljade!

Deda Stevan nije znao mnogo o ravnopravnosti polova, ali je video žene i devojke u pantalonama i muškarce sa dugim kosama, i učinilo mu se da to vodi nečemu, po njegovom shvatanju, neprirodnom. U njegovoj porodičnoj zadruzi znalo se ko nosi suknju i duge kose, a ko pantalone i kratku frizuru. Znalo se, takođe, šta je muški, a šta ženski posao. I sve je funkcionisalo besprekorno.

Naravno, sad ne bi bilo delotvorno idealizovati selo, ni ono nekadašnje, ni ovo današnje. Još je stari Sreten Vukosavljević, sociolog sela, pisao u „Pravdi” (24. januara 1934): „Ništa pliće i neplodnije nema od nacionalno-romantičarskog oduševljavanja selom. Pri prvom realnom dodiru sa selom i seljakom, to oduševljenje izda potpuno. Ostane razočaranje”… U članku „Moralna kriza na selu” Sreten analizira, već tada, pojave erozije patrijarhalnog ponašanja u seoskim zajednicama. Naglašava podozrivost koju seljaci gaje prema građanima, i građani prema seljacima. Građani su bili ti koji su u svakodnevni život unosili „modu” i novotarije, koje su zbunjivale starije seljake, a mlađima bile izazov.

Ipak, u tom starom selu nije se znalo za slabiji i jači pol, pa čak ni za lepši i onaj drugi. Svest i želja za ravnopravnošću javljala se kod „slabijeg” pola posle jačih društvenih potresa, prevrata i ratova. Rasturale su se porodice, više se nije marilo „ko kosi a ko vodu nosi”, nego su žene preuzimale na sebe, najpre silom prilika, a potom i odlukom, brigu o deci, o prihodima, o ekonomiji! Razvijala se, uprošćeno rečeno, samosvest i samouverenost, pa najzad i inat i potreba za dokazivanjem i takmičenjem sa suprotnim polom.

Bilo bi korisno, i gotovo neophodno, napraviti danas detaljniju sociološku analizu, i sagledati gde nas je sve to dovelo? Da li je današnji feminizam varijanta nekadašnjeg matrijarhata, ili pokušaj potrage za nekom modifikovanom varijantom amazonstva!? Sigurno je da emancipacija žena nije mogla doneti ništa negativno, ali kao i u drugim stvarima i u tome se preterivalo i preteruje i dalje.

Ipak, ima primera iz kojih bi se mogle izvući korisne pouke. Kada se moj prijatelj Peter Povh iz Ljubljane oženio Barbarom Šubert, on je uz svoje prezime dodao njeno, a ona uz svoje njegovo. Lepo, plemenito i ravnopravno živeli su u braku Peter Povh Šubert i Barbara Šubert Povh! Verujem da su i ostale bračne poslove po ovom receptu delili.

Njihova ravnopravnost je ozvaničena, formalno, ali i suštinski. Iz formalnog izjednačavanja prezimena neminovno se nadgrađuje svest o izjednačavanju u pravima i obavezama, bez velikih potresa u mentalitetu, bez inferiornosti i sujete, i bez otrovnog muškog (ili ženskog) šovinizma. U ovakvim slučajevima ne može niko da bude ravnopravniji od onog drugog!

Opasnost, velika opasnost, vreba sa druge strane: sve su češći slučajevi da devojke i žene nemaju uopšte potrebu za „jačim polom”! Nagone zadovoljavaju nasumice i sporadično, „uzimajući” muškarce, a zatim ih odbacuju i zaboravljaju. Gnušaju se rađanja dece. One u kojima priroda ipak proradi, usvajaju dete, ili idu na veštačko oplođavanje! O natalitetu, dabome, ne vode računa, neće da „brinu državnu i nacionalnu brigu o svom trošku”.

Selo i grad su se gotovo sasvim izjednačili. Više je seljaka u gradovima nego građana. Građani beže u obnovljene roditeljske kuće u selima, vode decu i unuke da vide krave i ovce i da se slikaju s njima. Veličanstveni Život je tako udesio, i teško će se to promeniti pogledima, poput ovoga, sa strane… Ipak, treba verovati da će se naći pameti i novca, da će oni koji primaju plate za to da misle i upravljaju narodom smoći snage da pomognu ravnopravnosti sela i grada! Kad bi se ta ravnopravnost postigla, verujem da bi i sve druge ravnopravnosti došle na svoja mesta.

Kako?

Možda ću delovati naivno, ali čini mi se da odgovor i na ovo pitanje leži negde u insistiranju na pravoj i dostojanstvenoj ravnopravnosti polova. U vaspitavanju stanovništva o potrebi bliskosti i zagrljajnosti! U milosti i razumevanju! Da žena, rođena u gradu, ne prezire selo, i tako tera muža, rođenog u selu, da prezire grad. Da država, svesna onog Njegoševog „Pučina je stoka jedna grdna”, ne pušta narodu da se snalazi i dovija, nego da mu obezbedi posao, da pojednostavi procedure, birokratiju i papirologiju! Da bude u službi toj „stoci” Njegoševoj, pa će ta „stoka” tu državu na leđima lakše nositi. Država postoji zbog te „stoke”, a ne obratno!

Kada svi budu imali posla, i radosti od rada svoga, onda neće biti ni patološke potrebe za isterivanjem neke veštačke ravnopravnosti polova! Na kraju krajeva, i ako se varam, bar pokušavam da svoju utopiju iznesem javno i da je branim – ako bude potrebno!
Ljubivoje Ršumović
[objavljeno: 12.10.2007.]