Premijera drame „Ogovaranje“ Nebojše Romčevića, u režiji Ljubiše Ristića, u Budvi
Treću ovogodišnju koprodukciju festivala „Grad teatar city Budva – Prva banka Crne Gore“ (ovog puta sa NP iz Sombora), dramu „Ogovaranje“ Nebojše Romčevića, u režiji Ljubiše Ristića, budvanska publika videla je nakon „Kaligule“, po motivima romana Albera Kamija, u režiji Tomaža Pandura, koju je 22. festival realizovao sa šest pozorišta iz regiona i italijanskim Mitelfestom (sudeći po reakcijama pozorišne javnosti ona je bila i najbolja), te „Kadmopolisa“, u režiji Matjaža Bergera (saradnja sa Anton Podbevšek Teatrom iz Novog Mesta). Predstava koja je oživela legendu o čuvenom budvanskom glumcu Bogoboju Rucoviću, nepravedno zaboravljenom velikanu glumišta koji je na beogradsku scenu još krajem 19. i početkom 20. veka doneo avangardu, premijerno je izvedena preksinoć u prostoru stare Fabrike keramike u Buljaricama. Priča o kratkom, ali izuzetno uzbudljivom profesionalnom i ličnom životu umetnika, koji je išao ispred svog vremena, i kao i svi ljudi velikog dara i integriteta sa usudom da žive na ovim prostorima, ostao neshvaćen i doživio mnoge nepravde (pa i to da ne uđe u pozorišne antologije), kao poentu mogla je da ponudi i tvrdnju da se od tog vremena do danas, nije mnogo toga promenilo.
Rucović koga smo videli, satkan od tračeva, poluistina, od nagađanja, tuđe mašte i tuđih strahova, od autentičnih podataka – propuštenih kroz spisateljsku prizmu, dakle, na specifičan način krivotvorenih, kako je zapisao dramaturg Aleksandar Milosavljević, svedočeći o svojoj epohi i savremenicima, teatru svoga doba, iako nije prisutan, svedoči i o sebi. Budvanina rođenog u svešteničkoj porodici 1869. (otac prota Gavrilo), koji je završio Gimnaziju u Kotoru, studirao prava u Beču, radio na Cetinju kao profesor, bio prvak Narodnog pozorišta u Beogradu, osnovač sopstvenog, Drugog pozorišta, glumac koji je u to vreme odigrao najznačajniji repertoar – od Šekspira do Ibzena, a bavio se i režijom i prevođenjem, čoveka koga su volele najlepše glumice i žene toga doba (Katarina Petrović, Olga Ilić, Marija Taborska… a šaptalo se po beogradskim kuloarima i o njegovoj vezi sa Dragom Mašin), odigrao je glumac Miodrag Brik Krivokapić.
„O Bogoboju Rucoviću u svojim uspomenama pisao je Dušan Životić, upravnik pozorišta, genijalan reditelj i glumac između dva rata, koji ga je pominjao u vrlo lijepom svijetlu, iako je o većini pozorišnih ljudi toga vremena imao prilično ružna sjećanja. Zbog toga sam imao želju da saznam ko je taj čovjek, iako je od tih mojih prvih saznanja o Bogoboju Rucoviću do danas prošlo prilično vremena“, kaže Krivokapić, koga pamtimo iz velikih budvanskih produkcija, poput „Tita Andronika“, „Don Žuana“, „Banović Strahinje“, „Karoline Nojber“… koje su dobile najznačajnije nagrade. „Očito je da je Bogoboj Rucović bio izuzetan, i da je u mnogo čemu išao ispred svog vremena, a kao takav, morao je da uđe u konflikt sa sredinom kao što je naša, pogotovu ako se tome dodaju i njegov neobuzdan karakter i strast sa kojom je sve živio. Ako mi je išta drago iz ove predstave, onda je to što sam toliko toga saznao o njemu i imao privilegiju da igram jedan tako kompleksan karakter. Šteta što je tako rano otišao, i što je nailazio na tako nevjerovatno nerazumjevanje. Te okolnosti koje su ustajale u teatru, na koje Bogoboj Rucović nije pristajao i protiv kojih se borio, nažalost, ni danas nijesu ništa novo. Uvijek se stvari ponavljaju, ako pogledate društvene, političke, porodične odnose, vidljivo je da se njihova suština od antike do danas nije bitno promjenila, tako da se nije mijenjao ni ljudski karakter, pa ni okolnosti u pozorištu. Možemo tehnološki da napredujemo u teatru, da pronađemo neke nove načine izražavanja, ali suština se negdje ne mijenja, i ti ljudi koji prave iskorake, njima zaista nikada nije bilo jednostavno – ni juče, a nije ni danas“, smatra Krivokapić.
Zanimljivo je da je reditelj Ljubiša Ristić, inače nekada jedan od osnivača Grada teatra, bio izuzetno ljubazan prema predstavnicima medija, ali da nije bio preterano raspoložen za priče o svojoj političkoj karijeri. Činjenicu da već dugo godina nije prisutan u pozorišnom životu, kako je objasnio, ne smatra nikakvom pauzom jer se i tada, na svoj način, bavio pozorištem, a da ova predstava za njega ne znači nikakav „come back“ na scenu. Ipak, oni koji su očekivali da u tročasovnoj priči o Bogoboju Rucoviću vide vrhunski teatar koji je često pratio Ljubišu Ristića, ostali su prilično razočarani.
M. Popović / Danas
