Za Beograd

Bio ja onomad u Beogradu. Nije to kao kad ideš u Niš. Ne. U Niš lepo odeš i iz Niš se vratiš bez problema (preporučujem autobus pod uslovom može toliko dugo ostati u komadu). Beograd je nešto sasvim drugo. Vožnja fina, malo duža od tri sata, grejanje- do daske. Dovoljno je samo par minuta po polasku da krene padanje jedih na druge, poluprigušeno hrkanje i mljackanje za nečim iz tog vrućeg i ljuljajućeg sna. Putnika, uvek svakojakih, od onih koji su sto puta proveravali da li je njihov prtljag bezbedno smešten, preko onih koji su uporno proveravali dokumenta i razne druge sadržaje svojih ručnih torbica i džepova, do onih koji su tupo i bez imalo interesovanja za okolne događaje, gledali kroz prozor.

U pravilu sam redovni pripadnik ove poslednje grupacije uvek iznova razočaran time što u 21 veku od Bora do beogradskog aerodroma putujem sa svim potrebnim presedanjima oko 5 do 6 sati a od Beograda do fotelje u svojoj dnevnoj sobi u Bazelu mi treba jedba 2,5 sata. To mu je valjda taj napredak i evro-atlantska integracija, i tome slično. Krene to malo kljakavo i sporije sa naše strane ali kad potegneš malo duži put to ti u proseku izađe fina brzina, zahvaljujući tom integrisanju sa evropom ili nečem sličnom. Elem, stigo’  u veliki grad a nije da sam baš selac, i da ne znam kako izgleda metropola. Poznajem ja te gradove kroz koje putuješ duže nego što neki od nas putuju do mora a u nekima sam čak i bio i stajao na sred njinih ulica otvorenih usta ko klinac pred najželjenijim poklonom koji su mu ikad obećali. Ipak Beograd je u poređenju sa Rimom, Parizom, Berlinom, Bečom ili Atinom zaista neponovljiv, orginalan i u svemu poseban, da ne kažem Beograd je ipak naš, a sve što je naše- jebeš naše. Od davnina je u našem narodu urezana ona, da je naše najbolje ali da bi bilo dobro imati i malo tuđeg… tek da se nađe.

Eto tek da pojasnim, slučajnom čitaocu namerniku da je to- to. Kad uspeš da izađeš  i otmeš iz autobusa svoj rođeni pretljag- pre nego šofer sedne i ko slučajno zbriše, na grbaču ti skoči gomila taksista koji ko da se takmiče u otimanju prtljaga i putnika. Nude se, blebeću, otimaju ti prtljag i napadaju ne slušajući uopšte svoje nesuđene klijente. Jednom smo se burazer i ja umalo potukli sa taksistom koji je odneo moj prtljag u svoje vozilo iako me je brat čekao svojim autom.

Odskakućeš posle toga  dalje oduševljen svojom kontra-drskošću stotinak metara, osetiš se nekako važan i siguran ali već tada si “na oku”  bar dva tri šanera, specijalizovana za “unutrašnjost” koji  nezainteresovano bace pogled i kao krenu na savim drugu stranu, sve zagledajući ima li na tebi ili kod tebe nečega što bi moglo biti predmet njihove akcije. Prođeš potom pored nezainteresovanih čitača novina koji u nedostatku boljeg sagovornika pričaju sa svojom novinom, nekolicina besposličara se obraća travi a nekima su drveće i golubovi sasvim OK. Najverovatnije ćeš  nabasati na sirotu ciganku sa detetom u naručju koja će ti plačnim glasom reći da nema čime dete da nahrani, a kasnije je možeš, ako se zadržiš duže u tom delu grada, par stotina metara dalje zateći  kako priča mobilnim telefonom, ni manje ni više nego Nokiaom N95 . Ma Beograd je čudo- kažem Vam.

Naravno sve to sitnice koje veliki broj posetilaca Beograda zna, ali ima dosta toga što promekne u toj ludnici. Ranije recimo, nisam registrovao brigade radnika obezbeđenja na svakom ćošku. Gomilu lokala, od banaka do ekskluzivnih restorana i klubova urašavaju na ulaznim vratima  naglašeno opasni momci obezbeđenja. To je toliko napadno uz prepoznatljivu poruku da jedino ako tu pojedeš ili popiješ možeš računati da te neće niko zveknuti ili daleko ga bilo “probušiti”. Bezbednost je ipak važna pa sad ako je malo skuplje- nema veze, u Beogradu je ionako sve skupo. U skoro svakoj ulici na potezu od Autobuske stanice do Kalemegdana barem po dva banke a ispred svake opet po dvojica nabildanih momaka sa svilenim kravatama i bubicama u ušima, ko na filmu. Malo sam se smejao prolazeći i razmišljajući kako bi bilo dobro da i država nađe načina i angažuje ove ljude-terminatore jer im lopurde i razbojnici bukvalno kroz noge prolaze ali brzo sam se upristojio. Samo mi treba da jedan od ovoj pomisli da se njemu smejem. Sledeća neobjašnjiva činjenica je vezana za gradski saobraćaj. Recimo da 500.000 vozača svakog jutra zna da će u svom vozilu potrošiti bespotrebno novac i gorivo u nepregledno dugim kolonama i zastojima širom grada, kasniti na posao kao i sa posla kući, nervirati se i nagutati izduvnih gasova, ali opet svakog jutra sedaju u svoje automobile i idu u istu glupu avanturu bespotrebno. Valjda je sve podređeno prestižu pa i slobodno vreme koje gotovo i nemaju provodeći po dva sata putujući automobilom sa jedne na drugu stranu grada onoliko koliko bi i prosečnom rakreativcu trebalo da tu relaciju pređe pešaka.

Jednom ranije sam boravio u Beogradu uoči i za vreme vikenda i prateći brzinu saobraćaja u kojem sam i sam učestvovao,  izračunah da bi svi oni koji žele da u petak uveče posle posla izađu negde u provod, zapravo treba da krenu sa posla u četvrtak kako bi stigli na vreme, jer sam toh petka samo Brankov most prelazio skoro dva sata.

Kad smo već kod posla, zaposlenih i barem tome sličnih pojava razmišljah onomad šetajući gradom koliko Beograd može imati zaposlenih a koliko je onih koji rade “na crno”, koliko se još novca iz nelegalnih izvora troši i  sliva u gradski budžet i koliko se novca tu okreće bez ili sa veoma slabom kontrolom i od čega se zapravo tu živi. Zavrti mi se od cifrara pa odmah skrenem na alternetivne teme a to uvek kako god okreneš završi na hrani. U Beogradu možeš pojesti kiflu ili burek za iznos sa kojim u unutrašnjosti možeš ručati u jeftinijem restorančetu ali i to nije nešto što smeta- nikako. Beograđani su to, i vole da je kod njih sve naj- naj, sa kontrolom ili bez nje-ko te pita. Njima je samo važno da su u velikom gradu. E pa beograđani ja Vam se divim. Ne razumem vas ali i se ne trudim se previše.

Jedan komentar

  • verkic

    22. marta 2010. at 04:57

    Nisam bila u Beogradu pa deset godina sigurno. Pre toga često, odnosno redovno što zbog posla što zbog druženja.
    Vežu me prelepe uspomene, medjutim ti me uplaši sada. Volela bih otići ponovo, čak i trebalam ali sada ima i da porazmislim malo 🙂