Krajem novembra 1998. godine novosadski studenti su ispisali prve grafite koje su označile početak deovanja ovog pokreta u Novom Sadu.
Studentski pokret „OTPOR“ u Novom Sadu prganizovao je deo studenata koji je takođe organizovao Studentski protest dve godine ranije, a takođe je iznikao iz protesta tokom 1998. godine kada su se studenti bunili zbog novog Zakona o informisanju, Zakona o univerzitetu i zahteva za smenom predsednika Slobodana Miloševića.
Metode pokreta su bile nenasilne akcije, ulični performansi i masovno delenje letaka i plakatiranje.
U vreme bombardovanja Jugoslavije početkom 1999. godine, pokret je zamrzao svoje aktivnosti ali se u život vraća spektakularnim koncertom „Šakom u glavu“ i pozorišnom predstavom „Dijalog u paklu“ na platou ispred SPENS-a.
Prepoznatljivi simbol pokreta „OTPOR“, pesnica, postala je poznata svim građanima. Simbol otpora nosio se na majcama i bedževima. Bio je na fasadana, nalepnicama, lecima, plakatima, kutijama šibica, kesicama sa šećerom… nalazio se svuda.
Ulične akcije i privođenja
Svaka akcija na pokreta „OTPOR“ na novosadskim ulicama bili su obeleženi jakim antirežimskim porukama, ali na humorističan i satirično-ironičan način. U početku pod budnim okom policije svaka akcija je prolazila mirno.
I ako aktivisti Narodnog pokreta „OTPOR“ nisu bili umešani, nakom ubistva Boška Peroševića, jednog od prvih ljudi Socijalističke partije Srbije, bio je samo povod da se krene u akciju masovnog privođenja „otporaša“. Kao saučesnike u ubistvu Boška Peroševića, mediji su javno prozvali Stanka Lazendića i Miloša Gagića, dvojicu aktivista novosadskog pokreta „OTPOR“ koji su se u to vreme nalazili u Bosni i Hercegovini.
U narednim mesecima, prilikom svake akcije pokreta „OTPOR“, zbog lepljenja plakata, nošenja majce ili bedža, novosadska policija je privodila „otporaše“ na „informativne razgovore“. Aktivisti „OTPOR-a!“ privođeni su navodno zbog remećenja javnog reda i mira ili neprijavljenog mesta prebivališta mnogih studenata iz pokreta, ali su tom prilikom bili fotografisani i uzimani su im otisci prstiju što se radim samo ukoliko je učinje krivični prekršaj. Privođeni su pojedinici ali i čitave grupe. U nekoliko navrata privedeno je i po tridesetak aktivista. Student istorije Nenad Šeguljev, privođen je najviše, čak 17 puta.
Kako se represija nad aktivistima povećala, mnoge majke i građanke Novog Sada priključile su se pokretu i organizovale se u „Otporne mame“. Iskazujuću svoju podršku svojoj deci, one su predstavljale i zaštitu aktivista „OTPOR-a“ stavljajući se između njih i policije. Suočeni sa majkama aktivista, policija se mirnije ophodila prema „otporašima“. Često su „otporne mame“ uvođenje u policijske automobile, odvožene u policijsku stanicu i takođe su dobijale svoj kriminalistički dosije.
Ovakva svakodneva situacija potrajala je sve do izbora u jesen 2000. godine i konačnog pada režima Slobodana Miloševića 5. oktobra.
Narodni pokret Otpor nakon 5. oktobra
U mesecima nakon pada Miloševića, aktivnosti Narodnog pokret „OTPOR“ su se promenile. Pokrenuta je kampanja „Samo vas gledamo“ koja je imala cilj da se novoizabranoj vlasti stavi do znanja da je pod budnim oko javnosti.
Pokrenuta je akcija „Uterivanje istine“ koja je imala cilj da se sakupi dokumentacija o finansijskim malverzacijama i prekoračenjima ovlašćenja od strane ljudi iz Miloševićevog režima.
Početkom 2001. na Drugom kongresu „OTPOR-a“ u Beogradu, pesnica, simbol otpora, „poslata je u zavorav“. Mnogi aktivisti su napustili pokret. Pesnica je kasnije „vraćena“ kada je Narodni pokret „OTPOR“ postao politočka organizacija. Nakon toga što na izborima nije prošla cenzus, Narodni pokret „OTPOR“ je ugašen a većina njenih članova je kasnije prešla u Demokratsku stranku.