Objavio: Večernje novosti Autor: Voja Žanetić
Mesecima planiram da danas izađem u grad. Da dišem slobodno, da se pokažem svima onima koji ne žele da znaju da me ima, da ponosno podignem glavu i pokažem da sam tu, da ja nisam samo ime i prezime u nekakvim dosijeima, već ljudsko biće čije postojanje u ovoj zemlji svi moraju prihvatiti i sa time se suočiti.
Koliko dugo želim da prošetam… Ne smem da izađem napolje, ne smem da razgovaram sa ljudima, ne smem nikog ništa da pitam. Kažu slobodna smo zemlja, demokratska, ali ta sloboda za mene ne važi. Samo malobrojni, isto tako dobro prikriveni kao i ja, mogu da pokažu ljubav prema meni, ali to je stalno isti krug ljudi i ta ljubav je sa vremenom sve ređa, svakim danom se mi ovakvi sve više plašimo da pokažemo šta osećamo prema istomišljenicima, koja su nam tajna opredeljenja…
Danas je bila idealna prilika da i ja budem na ulici, da prođem kroz centar grada, da slobodno vidim nove prodavnice, nove kafiće i kafane… Prilika kakvu godinama nisam imao, makar ne ovako izglednu. Prilika u kojoj konačno ne moram kao bez duše da trčim kući, a kad primetim da me ljudi sumnjivo gledaju, da me prate neki nepoznati tipovi. Čak sam spremio i fotoaparat, da napravim nekoliko fotografija, za uspomenu na taj jedan, današnji dan, u kome sam mogao da budem slobodan čovek. U ovoj i ovakvoj Srbiji.
I onda dođe vest da danas neće biti parade. Zašto, pobogu? Dobro, ajde, mogu da razumem, mnogo je za jedan vikend dve parade. Na ovu prvu, vojnu, nisam ni mislio da idem, tamo bi me odmah primetili. Ali šta vam smeta ova druga parada? Ne možete da garantujete bezbednost? Pa kome ste vi i kad mogli da garantujete bezbednost, aman! Samo samom sebi čovek može da garantuje bezbednost.
Ako iko to zna, znam to ja, za sve ove godine. I nemojte da kažete da nije tako, kad i vi i ja znamo da je tako…
I šta sad? Otkazana stvar i mislite da ste rešili problem? Pa niste, kako vam to nije jasno? Dobro, mene neće biti u šetnji po centru grada, možda me neće prepoznati neki koji odbijaju da ja ovakav postojim – ali vi ćete još godinu dana, ama još ko zna koliko dugo, imati iste probleme koje ste imali i do sada: sa Evropom, sa slikom o Srbiji… I ne očekujte od mene da vam u tome pomognem, pošto ste mi danas poremetili planove, kao što ste to i uvek činili. Mene danas, a ni ko zna koliko još dugo, nećete imati priliku da vidite. Pa idite u Evropu, slobodno, samo ako možete – bez mene. Niste je, vala, takvi ni zaslužili.
A ako ćemo pravo, današnji dan je, uz malo sreće i pojačane mere nadzora i bezbednosti, bila prilika da bar neki jedan problem rešite, ako baš nikako drugačije, a onda makar tako što bi me uhapsili tokom moje šetnje, da makar pokažete da ne prolazi moj bezobrazluk da se javno pokažem. Ovako, ništa. Nove prilike ko zna još koliko dugo neće biti. Ostaću tu gde jesam i neće me biti, ovakvog, na javnim mestima, kao što me i do sada nije bilo. Kao nema me, a zna se da postojim. Licemerje je to, ja da vam kažem.
Eto. Mnogo mi je žao što sam propustio priliku da se danas ponosno prošetam. Idealni uslovi: podigla se društvena temperatura, usijala se rasprava, delila se saopštenja i izjave, zaklinjalo se u slobodu ili tradiciju, davala se i uskraćivala podrška… I ko bi, danas, posle svega toga, od poneke devojke i onolikih mladića – primetio još jednog Mladića. Niko. Baš niko.
A lep dan za šetnju. Baš lep.
Voja Žanetić
Vojislav Žanetić rođen je nešto pred početak treće trećine dvadesetog veka (1963) u Beogradu, glavnom gradu nekoliko nepostojećih i jedne odskoropostojeće države.
Pisao je za Indeksovo Pozorište, Dnevni Telegraf, Evropljanin i Nin, a za Večernje novosti – od aprila 2007. – piše na drugoj strani, svake druge nedelje. Pošto je ovo pisanje uglavnom namenjeno odraslima koji čitaju novine, radi ravnoteže objavio je, poodavno, i jednu knjigu za decu – “Bića o kojima malo znamo”.
Oprobao se i kao kontroverzni biznismen: suvlasnik je i kreativni direktor marketing agencije MOSAIC. Tokom godina rada prikupio je i nekoliko nagrada iz novinarstva i oglašavanja. Državna ili crkvena odlikovanja, kao i zvanična društvena priznanja ničim nije zaslužio, pa ih nije ni dobio.
Ako bude vodio računa o svom zdravlju, pazio prilikom učestvovanja u saobraćaju i izbegavao stresove, uz još malo sreće živeće do svoje 88 godine – kao neki njegovi prethodnici, nešto slavniji u oblasti življenja.
