Autor: Tanja Nježić | Foto:D.Živančević | 20.10.2009. Blic ONLINE

Živimo u bezvazdušnom prostoru u kome su svi kodeksi porušeni – rekao je Duško Kovačević u razgovoru za „Blic“ u kome govori o novom komadu, dvadesetpetogodišnjici „Zvezdara teatra“, pošastima vremena u kome živimo…

„’Klaustrofobična komedija’ je prva predstava koju sam radio u ‘Zvezdari’; bilo je to pre 23 godine, ubrzo nakon ‘Mrešćenja šarana’ i otvaranja pozorišta“, kaže Duško Kovačević i dodaje: „Tada ni pojedini taksisti nisu znali gde je to pozorište. Sa sedam, osam hit predstava napravljenih u tih prvih pet-šest godina stvoren je brzi most do publike. A na početku beše samo entuzijazam i romantična ideja. Većina ljudi koji su krenuli u tu priču, da su znali šta ih čeka, ne bi verovali da to mogu i da ostvare. Nego, sva sreća da čovek često ne zna šta ga čeka na putu, pa krene i jednog dana stigne tamo gde je pošao. Korist od neznanja.“

A „Zvezdara” danas?
– Evo, malo pre je jedan momak otišao da kupi šest velikih kanti zato što u tonskoj kabini na staroj sceni na šest mesta prokišnjava. To se isto dešava i u garderobama na novoj sceni. A pre toga smo imali jedan dug sastanak oko tendera ne za gradnju, koja je zbog svetske krize odložena na neodređeno vreme, već za adaptaciju. Ustanovljeno je da mi uopšte ne znamo kada će ta adaptacija da počne. Jer, za adaptaciju zgrade potrebno je 14 tendera! Stolice su jedan tender, osiguranje instalacija drugi, zaštita treći i tako 14 puta. A dopisivanje i prepisivanje za svaki je nešto što je samo po sebi drama ili komedija. Samo slušam i pitam se – da li je to što čujem tačno i moguće. Pričam o činjenici da je ovih 25 godina prošlo u zebnji da li će nešto da se zapali, da li prokišnjava, da li će struja da ubije nekoga od nas „umetnika”…
Ta borba sa golom egzistencijom i udaljenost „Zvezdare” od centara odlučivanja o sudbini pozorišta i kulture, ostala je ista kao pre 25 godina. I sve se bojim da u mnogim našim pričama, i odlukama, nije više reč o politici, već o genetici.

Genetici?
– Duboko je ukorenjeno „običajno pravo” koje podrazumeva da postoji skupština, ustav, zakoni, sudovi… ali ono što je bitnije i bez čega se ne može jeste prijateljstvo, poznanstvo, kumstvo i pripadnost partiji. Sad nije jedna partija, komunistička. Sad imamo više različitih a istih partija. A kao što rekoh, ako nemate kuma na pravom mestu u pravom trenutku, uzalud ste krečili. Naravno, samo pod jednim uslovom: nemojte da se zamerate kumu, po cenu života.

Slovite za živog klasika, šta je to što sada pišete?
– Da se pomerim s mesta, ali nema živih klasika. Već duže vreme želim da napišem komad koji je neka vrsta ličnog amarkorda. Slike iz detinjstva, to je valjda prirodno, sa godinama su sve bitnije i življe. A teško je sa današnje udaljenosti gledati na vreme od pre pedesetak godina. Bile su to teške posleratne godine pune priča da će jednog dana biti, sigurno, neuporedivo bolje. I šta se u međuvremenu desilo, konkretno, sa jednom arteskom česmom u mom komšiluku, u zavičaju, koja je od gradske vode postala predmet privatizacije. Da li je moguće da je ta česma gde smo mi klinci dolazili posle fudbala da pijemo vode i umivamo se, koja je važila i za lekovitu, postala nečija proizvodna linija pa danas mogu da je popijem isključivo ako je kupim flaširanu u prodavnici, a košta više od mleka. Mala – velika priča. Za neverovanje.

A gde su nestali snovi, želje, verovanja?
– Mislim da nas je, između ostalog, generalno uništila televizija. Obesmislila je sve. Satrla nas je. Od onog bezazlenog gledanja serija Lole Đukića kroz prozor nekog stana ili u zajedničkoj prostoriji stigosmo do današnjeg očaja kada na svim kanalima kao udarni sadržaj imate rialiti šou, a ne zna se koji je gori od koga. Teška trka u neukusu i prostakluku. U tamnoj smo zoni gde su narušeni svi kodeksi. I onda se posle čudimo zašto naoko ničim izazvani mladi ljudi izađu i pale, ruše, razbijaju. A u osnovi toga što rade je jedno duboko, skoro pedantno uništavanje svih vrednosti, morala, etike… S jedne strane im se propoveda kako se treba ponašati, a sa druge, gledaju TV – istrage o otimačini, kriminalu kao „nerešenim slučajevima” koji zastarevaju. I sad je samo pitanje da li imaš petlje da budeš deo tog sveta ili ćeš ostati marginalizovani bednik i jadnik čitavog života zato što si dobro vaspitan pa se nisi pridružio „hrabrima i jakima” koje država pre ili kasnije mora da poštuje zvali se oni tajkuni ili ljudi koji su se „dobro snašli”. Tragično pogrešni uzori.

Gde je u tome pozorište?
– Pozorište je u situaciji čoveka koji se vrti oko kontejnera. Još nije ušao u kontejner, drži do sebe, ali se osvrće i čeka da nikog nema.

Ako se iz tog ugla osvrnemo na „Zvezdarinih” 25 godina, ne možemo reći da je diktat blagajne ugrozio kvalitet repertoara?
– Ta priča da je blagajna veliki kompromis i davitelj pozorišta jednostavno – ne stoji. To mogu da pričaju ljudi koji hoće da pravdaju lošu sezonu, prazne sale… Predstava koja nije gledana, jednostavno nije dobra. U našem repertoaru imamo predstava koje su išle na kartu više po deset, petnaest godina, a sa druge strane imali smo i takve da u startu sve bude sjajno – i tekst, i podela i reditelj, a da predstava ide nekoliko puta i sama se ugasi. Nešto se ne sklopi kako treba, ne posreći se… Ono što nikada ne smete reći je da publika nije razumela komad, da je nedorasla umetničkim ambicijama. To je nepristojno; i neprofesionalno.

U kom smo godišnjem dobu s obzirom na vašu poznatu tezu da u Srbiji ima pet godišnjih doba; proleće, leto, jesen, zima, rat?
– Evo, prešli smo iz leta u zimu. Neko je ukrao jesen i proleće, a niko nije uzviknuo »hvatajte lopova«. Dok se ne ustanovi ko krade godišnja doba, nama će proći život bez jeseni i proleća. A kakav je to život bez jeseni i proleća?!

Došao je kelner
Kog žanra je realnost u kojoj živimo?
– Veliki svetski rialiti šou. Eto nas u „Velikom bratu” a da nas niko nije pitao da li ćemo da učestvujemo. Sami smo se postepeno, navukli na „blagodeti civilizacije”, pa kad je došao kelner, zgranuli smo se koliki je račun.

Blagajna i kriza
Kriza je desetkovala budžet, u skladu s tim obavešteni smo od nadležnih da možemo raditi jednu ili dve predstave. „Zvezdara” tu ima malu prednost u odnosu na druga pozorišta jer je koncipirana po modelu koji će pre ili kasnije prihvatiti većina pozorišnih kuća.