Ugao kamere

Da l’ će biti bolje u Evropi ili ni Evropa nije šta mi sanjamo da jeste – to ćemo već da vidimo.

Autor: Marčelo / Politika / Pogledi sa strane

Duhovi su opet proključali na ringli nervoze i očaja: te ’oćemo u Evropu, te nećemo, te ’oćemo li da se oduševimo Evropom u nama – Evrovizijom, koja je realno samo parada bljuvotina… Jedan čovek mi lepo reče, uz čašicu: „Šta se mi zajebavamo, pa šta i da nam sutra daju taj, štatijaznam, sertifikat da smo Evropa? Šta to menja bilo koga od nas? Šta vredi džukeli pedigre kad pedigre ne čišti od buva?” A ono, da vidiš, u kafani se svašta lupa, al’ se i ubode poneka mudra, makar u rogobatnom obliku. Ali, mudrost ionako voli da se tako obuče, inače bi svima bila seksi. Da l’ će biti bolje u Evropi ili ni Evropa nije šta mi sanjamo da jeste – to ćemo već da vidimo.

Međutim, ono što nas mnogo više muči jeste činjenica da mnogi mladi ljudi odu tamo preko da to saznaju, jer im se rasplet ne čeka ovde, gde svaki put kad „pukne zora” mož’ se desi da ti to upucano nebo padne na glavu. I tu isto ima svakakvih stavova: jedni odu čim im se ukaže prilika, napominjući da je njihov život njihova stvar i da nisu oni krivi što otadžbina nije zainteresovana za njihov talenat ni onoliko koliko za šibicarski (taj se čak jako dobro kotira), drugi se kunu u svoju zemlju i kažu da nikad ne bi otišli – a zemlji bi, zapravo, bilo korisno da odu, zato što je bolje da beskorisno smrde negde drugde nego ovde, gde brane zemlju kličući joj parole dok hrabro obaraju zli kontejner u Srpskih vladara. Ima i trećih. Onih koji ne žele da odu, ali ne umeju da ostanu (normalni) ovde – ALI se ipak svakodnevno bore. Na šta se, u stvari, svodi mehanizam odluke o ovakvim stvarima? Evo priče koju ja pričam u kafani, kao odgovor na pitanje kako mi se ta dilema razmaglila.

Bio sam klinac u vreme kad je Internet stidljivo počeo da nam ulazi u domove, pa time i prva internet-poznanstva. I tako se ja skontam s jednom curom iz Beograda, krenemo vazda da se dopisujemo i čavrljamo o svemu i svačemu i meni se to mnogo dopadne. Bogme, dopadne mi se, tom prigodom, i ta cura. Zato što se ta priča nije baš nešto završila svadbom, kao ni većina ikad zabeleženih tinejdžerskih ljubavi (čitaj: kosmički su velike al’ traju samo sezonu), počeo sam lagano da prezirem i net i tehnologiju – a znaš kako to biva, ko ti se zameri u tinejdžerluku – pamtiš mu zauvek. Ipak, bilo je zabavno slušati sebe kako izjavljuješ ljubav prvi put, umišljajući da je to u vražju mater ozbiljno. I naravno da je baš tad padala kišurina i naravno da sam čuo neke violine u pozadini i naravno da sam bio ubeđen kako se dešava istorijski trenutak; kako samo slatko kenjamo u tim godinama, mašala! Ma, šala je sad, tad beše najvažnije na svetu. Elem, ja saopštim to, a ona saopšti kako pali u Ameriku, da tamo pohađa četvrtu godinu srednje. Grom i pakao. Au, tu umislim kako svaka prava ljubav ima svoja iskušenja, kako je sad valja hrabro čekati, k’o Penelopa Odiseja – samo s obrnutim ulogama polova – i ništa, uzmem da čekam. Prođe devet meseci, ona dođe i vidim lepo ja da njoj to više nije taj film, te da je kafa koju pijemo po njenom povratku verovatno poslednja, ako ih i bude posle ove, definitivno neće biti zašećerene stomačnim leptirima. Zato se upustim u ćaskanje o drugim stvarima, o tome šta ko planira u životu i bla-bla. Ona mi kaže kako bi volela da se vrati preko, da tamo studira. Kako je mnogo faktora u igri da se to ostvari, ali njena volja nije sporna. Pitam je je l’ stvarno toliko lepo tamo. Kaže mi da nije lako, ali je makar sigurno, i tom prilikom pokaže mi nekog ubogog, zabradelog uličnog violinistu, što svira serenadu usranoj nadi da će mu neko dati dinar ili dva. „Vidiš tog čoveka? Pričali mi da je bio najbolji na akademiji. A vidi ga sad. Ova zemlja ubija.” O njoj i nama već sam bio prestao da razmišljam, ali mi je slika violiniste ugravirala nesanicu u kapke i cele sam noći mislio o tome kako je ona u pravu, kako ovde propadaju i najveći, kako treba pobeći.

… a onda sam se sapleo o to „pobeći”. Kad odeš, bežiš; kad bežiš, smatraš sebe slabijim. Kad se smatraš slabijim, ili uzmeš da ojačaš ili će tvoj život uvek biti nekakvo bežanje. I onda mi sine: sve je do ugla kamere. Ako si pesimista, uvek ćeš da nađeš nekog tužnog violinistu što svira rekvijem boljem sutra i demaskira ga u „malo sutra”. Uvek ćeš da nađeš ubedljiv dokaz da smo propali i da ništa ne vredi ni trud, ni talenat, ni vera u svoju zemlju. Ali, sa druge strane, ako gurneš ruku u gaće i napipaš ono ispod falusa, naći ćeš ne samo žargonski sinonim za hrabrost, nego i sidro koje će te zadržati ovde. Lakim pogledom oko sebe, videćeš ljude koji su uspešni i vredni svojoj zemlji, a nisu lopine. Samo ako si voljan da tako usmeriš kameru. Sve se bira. Ja sam tada odabrao tako, i nikad više nisam razmišljao da odem.

Danas se bližim diplomi profesora srpskog jezika i književnosti, redovni sam kolumnista za dve redakcije, učestvujem u akcijama borbe za toleranciju među mladima Balkana, imam dva uspešna muzička albuma i jedan roman iza sebe, koncerte svakog vikenda, garsonjeru i u njoj biblioteku. I uzeo sam da se verim. I dalje mi je žao prosjaka s violinom, ali sam uveren da takav postoji i u Americi.

[objavljeno: 27/05/2008]