Dragan Bujošević – Politika

Ima li u Srbiji medija koji ne poštuju zakone?
Ima li u Srbiji medija koji krše tuđa prava i slobode?
Ima li u Srbiji medija čiji je civilizacijski nivo takav da bi za vrednosni sistem društva, za moral društva bilo bolje da oni ne postoje?
Ima li u Srbiji medija koji svesno objavljuju neistine, koji svesno lažu?
Ima – odgovor je na sva ova pitanja. Ali u dlaku je isti odgovor i ako u prethodnim pitanjima reč „mediji” zamenite rečju „političari”.

Sada su političari rešili da drakonski kazne, pre svega, štampu za sve pomenute grehe. Ironija ovog predloga je višestruka.

Autor predloga je stranka Mlađana Dinkića, a njegova prva žrtva trebalo bi da bude „Kurir”, novine koje je Dinkić koristio kao motku protiv vlade Zorana Živkovića i koje već četiri godine u ratu protiv njega – najblaže rečeno – ne biraju sredstva i sasvim sigurno krši novinarski kodeks, a sud je u nekoliko slučajeva presudio da su kršile i zakon.

Sadašnji predlagači zakona su 1998. godine i te kako bili protiv medijskog linča, čiji su autori bile stranke Ivice Dačića i Aleksandara Vučića. Socijalista i naprednjak sada su protiv zakona kome je osnovni cilj isti kao i zakona od pre 11 godina: da zatvori neke novine, da ih ukine drakonskim kaznama.

Nažalost očekivana je ironija da ono što zameraju drugome ovdašnji političari ne zameraju sebi iako bi kao elita jednog društva upravo za sebe mogli da predvide dvostruko veće kazne nego za druge.

Najveća je ironija da očigledno neevropski zakon predlaže stranka koja je za Evropu skoro po svaku cenu, a podržava njena partnerka iz koalicije Za evropsku Srbiju i to u trenutku kada se kao najveći uspeh koalicije slavi stavljanje Srbije na „belu šengen listu” od 1. januara. To jeste i najdramatičnija činjenica u priči o promeni Zakona o informisanju. Isuviše je očigledno da ne možete da budete za Evropu, a da budete protiv evropskih standarda. Jer Evropa nije geografski pojam nego su Evropa baš ti standardi.

A evropski standardi su da se „smatra nedopustivom svaka kazna koja dovodi do ugrožavanja egzistencije medija ili novinara”, odnosno da „država ne sme da ugrozi ekonomsku održivost i nezavisnost medija” kao i da je „pretnja ekonomskim sankcijama neprihvatljiva”.

Naravno, to ne znači da je evropski standard da bilo koje novine mogu nekažnjeno da krše zakone, da ne poštuju prava i slobode bilo kog člana društva, da vode plaćene kampanje, da neprekidnom, a fiktivnom promenom vlasnika izbegavaju plaćanje kazni potvrđenih konačnim sudskim presudama. Naprotiv, to nisu evropski standardi. Od takvog ponašanja društvo se brani nekim drugim zakonima, a ne zakonom o informisanju. A novinarstvo se od takvih „novinara” brani pozivanjem na sopstveni kodeks i svakodnevnim stavljanjem na stub srama svakog novinara i urednika koji se o taj kodeks ogreši.