Bogdan Tirnanić: Kako je Veljko Bulajić golim rukama zaustavio avion
Jedan je beogradski dnevnik svojevremeno, pre nekoliko godina, posle jednog od onih ratova, iz tiska (ili iz nekog avaza) preneo stanovitu izjavu Veljka Bulajića o malenkosti potpisnika ovih redova. Kako taj dnevnik ne čitam redovno, nisam ni znao za ovaj novi prilog sopstvenoj biografiji. Ali – mada kasnije sa više strana upozoren na postojanje dotičnog članka – nije mi se dalo da tragam za njim jer sam i ovako savršeno dobro znao šta tamo piše: Veljko Bulajić poručuje da me zauvek ostavlja u mom nacionalističkom (srpskom) brlogu i sa brljom! Good by, Tirke! Gotovo! Međutim – nikad se ne zna.
Povod ovom izlivu Veljkove ljutnje beše jedan krajnje benigni tekst iz moje tadašnje kolumne u Dnevnom telegrafu, inspirisan vešću da Bulajić priprema film o ratnom Sarajevu. Štaviše, u tom člančiću sam o Bulajiću pisao lepo, ali sam se, neoprezan, zapitao kako će, u pomenutom tematskom okviru, funkcionisati znana dramaturgija Veljkovih ratnih spektakala ako se, ovog puta, umesto mrskog stranog okupatora, kao kolektivni negativac javlja onaj isti herojski narod iz njegove legendarne Kozare.
Teško da ću ikada saznati jesu li moje nevolje sa Bulajićem počele još onog dana kada sam pobegao iz škole koja je kolektivno sprovedena baš na gledanje Kozare u topčiderskom Domu garde. Nikad ne idem u bioskop čoporativno. Bulajića sam, pak, prvi put video nekoliko godina ranije, na samom početku šezdesetih, kao klinac koji je nekoliko puta išao da ga gleda kako u Ulici kraljice Natalije režira film Rat po scenariju čuvenog Čezara Cavatinija. Tu se, inače, svakodnevno okupljala masa klipana, ali ne zbog hudožestvenika Veljka, nego zato što je u filmu igrala poljska glumica Eva Kšiževska, nešto kao seks-bomba. Film je bio čista katastrofa. Za takve stvari Mihiz je imao preciznu definiciju koju – uz izvinjenje čitaocima – ovde citiram u celosti: Ne valja ni po pičke ladne vode!
S druge strane, veoma mi se sviđao Uzavreli grad, verovatno najbolji Bulajićev film sa temom kako kurve grade socijalizam (iz jedne ideološke kritike). Hoću li ovim da kažem kako je Bulajić znao da bude i dobar reditelj. Naravno da jeste. Katkada je bio čak i odličan. Krsto Papić, koji je počeo kao njegov asistent, a kasnije se (kao crnotalasovac, ali – i kao Hercegovac) pridružio moćnom antibulajićevskom lobiju iz zagrebačke kavane Corso, kaže da je Veljko bio najveći talenat starojugoslovenske kinematografije, koga je krasio neviđeni stvaralački entuzijazam. Kasnije se opametio, dodaje sarkastično Papić.
Bulajić je, iznad svega, majstor tzv. dubinskog kadra. To mu je omogućilo da u svojim ratnim spektaklima organizuje neviđene masovne scene na velikom prostoru, uspevajući da ostvari vizuelni sklad između prednjeg plana, u kome je po pravilu neka svetska filmska zvezda (Orson Vels i sl), i udaljenih rubova scene po kojima se kreću nepregledne kolone, tenkovi i ostala gvožđurija. U dramaturškom smislu, naklonjen je klasičnoj naraciji: njegove priče su pravolinijske – dakle, logične – i odvijaju se od početka prema kraju. Otuda je uvek bio sklon izvesnom pikarskom štihu: njegovim junacima se događa ono što im se događa dok putuju iz mesta A (Dalmatinska zagora) u mesto B (Vojvodina). Ali, kada se na to, jednom, nakalemila ideologija, dobili smo ono što je bilo predmet tolikih političko-estetskih sporova.
Zato i postoji nekoliko Bulajića-filmskih reditelja, najmanje četiri. Niko ne zna kako su oni započeli filmsku karijeru. Izašavši iz rata kao gotovo golobradi dečak, Bulajić je bio potrčko u zagrebačkom Domu JNA, a onda se iznenada našao na Centro sperimentale, filmskoj školi (ili kursu?) u rimskoj Činečiti. Nešto je sigurno naučio, no, značajnije od toga, tamo se zarazio poetikom tadašnjeg italijanskog filma i, mada nikad nije shvatio Roselinija (mnogo mu je bliži bio Đuzepe de Santis), pokušao je kasnije da ostvari nešto što bi se moglo nazvati socijalističkim neorealizmom, a ispalo je – crni talas. Baš tako: verovali ili ne, ali Bulajić je preteča, ako ne i stvarni rodonačelnik one škole subjektivnog realizma koju će činiti Žika Pavlović, Makavejev (sa svoja prva dva filma) Čengić, Krsto Papić. Svi elementi tog stila bili su naznačeni u Vlaku bez voznog reda i, još više, u Uzavrelom gradu. Zato će Bulajić biti prvi koji će na vlastitoj koži iskusiti institut idejne kritike kakav će biti uobičajen u svim godinama crnog talasa.
