Bogdan Tirnanić: Uvek je znao koga treba opljačkati

U tom periodu sam ga često viđao, čak smo i sarađivali. Bulajić je još imao – ili ga je ponovo stekao – onaj entuzijazam o kome govori Krsto Papić. Posle jedne radne projekcije Donatora već sam bio u rulajućem avionu za Beograd, kada se, umesto da se uputi ka pisti, vazduhoplov zaustavio – otvorila su se vrata i pojavio se Bulajić da me još nešto pita o filmu, ne znam šta, u svakom slučaju stvar koja se samo njemu činila toliko važnom da bude dovoljan razlog za odlaganje leta.
Kad tamo, međutim…
Stvaranje nezavisne hrvatske države dovelo je Bulajića u težak, gotovo beznadežan položaj. Njegov dugogodišnji najveći neprijatelj, opsesivni Tonči Vrdoljak – koji mu je, u davna vremena, često pretio ubistvom – postao je važan čimbenik novog režima, potpredsednik republike, direktor dalekovidnice (televizije) i prvi hrvatski olimpijac. Bulajić je bio potpuno marginalizovan. Nekakvo pozivanje na pređašnje domoljublje izazvalo bi u Zagrebu samo podsmeh, te se Veljko, vičan preživljavanju, naglo setio svog crnogorskog porekla, postavši jedan od osnivača nekakvog društva hrvatskih Crnogoraca, koje će se, u Štedimlijinom duhu, založiti za samostalnost ove jugoslovenske republike, ali ne iz posebne ljubavi prema idejama Slavka Perovića, već otud što bi to moglo biti profitabilna antisrpska opcija u još pregrejanom hrvatskom okruženju. Bulajićeva namera da snimi film o bombardovanju Dubrovnika – koje je bilo crnogorski posao – najbolje odslikava idejnu pozadinu njegovog novog pokušaja da se ponovo etablira u hrvatsku kinematografiju. Ali, nije prošlo: Dubrovnik je, bez mnogo priče, pokopan. Tonči Vrdoljak ipak više voli Srbe negoli Bulajića.
Bulajiću je bilo jasno da se mora izvesti, da pod hitno mora svoje usluge ponuditi nekom izvan Hrvatske. Jedini uski prolaz vodio je u Sarajevo. Očito da je priča o Dubrovniku na brzinu prepravljena u scenario o ratnoj opsadi Sarajeva. Mada je nepošteno, nije strašno. Bulajić je i ovde jedino sledio svoju ideologiju preživljavanja.
Stvar je u tome što njegova ideologija predstavlja školski dokaz kako svačijoj snalažljivosti jednom dođe kraj. Iako se čini da je ratno stradanje Sarajeva kao stvoreno za jedan bulajićevski film, taj projekat je bio beznadežno zastareo – čak sve i da ga prihvatimo kao moguć za reditelja Kozare. Ovo najpre otud što Sarajevo ima svoj film za sva vremena: Valter brani Sarajevo Šibe Krvavca. Tom filmu Karadžićevi topovi nisu mogli ništa dodati ili oduzeti. S druge strane, tip spektakla kojim se Bulajić proslavio sasvim je izvan aktuelnih trendova. To više ne pije (festivalsku) vodu. Najbolji dokaz tome bili su glumci koje je Veljko nameravao da angažuje, sve sami penzioneri (Hardi Kriger, Klaudija Kardinale).
No, osnova (mog) verovanja da bi Bulajić svojim filmovima o Sarajevu dodao samo još šaku soli na otvorenu ranu tog grada i čitavog ovog prostora počivala je u zastarelosti jedne druge vrste. Uprošćeno govoreći, to bi bio zakasneli angažman koji nije više u modi. Sarajevo jeste jednog trenutka bilo in. Nije bilo tog petorazrednog američkog filma u kome se ono nije pominjalo, uglavnom bez veze sa osnovnom temom. Kao što nije bilo tog angažovanog evropskog filmskog delatnika koji se nije očešao o temu bosanskog rata, preslikavajući u tom poslu CNN. Zdravko Grebo je negde rekao da ga je vrućica umetničkog hodočašća u Sarajevo ispunjavala gađenjem.
Ali, vreme Mirotvorca, Spasitelja i Dobrodošli u Sarajevo je prošlo. Bulajićev film, došavši posle svega toga, izazvao bi samo gorak ukus u ustima. On je bio svestan te opasnosti. Zato se brecao na svakog ko se usudio da kaže kako je taj film nepotreban, bilo da je reč o Sidranu ili o mojoj malenkosti. Čak je i Tuđmana upleo u zaveru. To je učinilo da se na film okome i oni koji nisu mili ni Sidranu, ni meni, ni Veljku, pa je sve završilo onako kako je moralo: Bulajić je otpušten. Istom prilikom je nestalo pola miliona maraka. Izgleda da su tu sumu stavili u džep Muhamed Šaćirbegović, bosanski ambasador u UN, i Vesli Klark mlađi, sin komandanta evropskih snaga NATO. Bulajić je jednim sarajevskim novinama izjavio da mu je laknulo, i predložio policijsku proveru kako je trošen novac iz budžeta filma. Hoće li i ovog puta imati validne papire?
Jednom sam rekao kako je Kusturica bio u pravu izjavivši negde da se ovaj rat ne može završiti bez Bulajića. Više u to ne verujem. Kao što mi je teško da poverujem da ću ponovo negde sresti Veljka Bulajića. Ali, nikad ne reci nikad.