Bogdan Tirnanić: Zašto je ubijen Aleksandar Petrović?

Dok sam se nalazio na odsluženju vojnog roka, moji su se preselili na Banovo brdo. Nisam baš znao gde se to tačno nalazi, ali sam pronašao i brdo i kuću; čekajući lift, tu susretoh Branku Petrović, suprugu filmskog reditelja Aleksandra Petrovića, koja me je znala iz viđenja kao mladog filmskog kritičara: Oh, je l` vi kod nas?! Ne, mislim da ovde stanujem.

Branka Petrović je inače velika herojska figura. Oveštalim rečnikom – njen život je bio pravi pakao. Ali, ne. Bilo je to posvećenje. Imala je teško bolesnog sina i duboko nesrećnog muža, koji bi bez nje bili izgubljeni. Ona je to znala. Ako život dva ljudska bića zavisi od vas, sve ostalo je luk i voda.
Zašto bi Aleksandar Petrović predstavljao primer nesrećnog čoveka? Valjda je i to pitanje sudbine. Postigao je sve što se u životu može postići, ali ga je to, na izvestan način, ubilo. Bio je opsednut manijom gonjenja. No, što reče neko, ako sam paranoičan, to ne znači kako mi ne rade o glavi. Nema zbora – radili su. Karijera Aleksandra Petrovića stalno se kretala između slave i osporavanja; štaviše, kao da su se slava i osporavanje međusobno uslovljavali – što više nagrada, to više (ideoloških) istraga. Inače, Petrović je osvojio sve nagrade koje su, za njegovog života, postojale u bivšoj zemlji. Samo što je živeo u zemlji gde je postojao i institut moralno-političke podobnosti.
To se, međutim, događalo i drugima. Saša nikako nije mogao da uvaži tu činjenicu. Osim da nečije tuđe stradanje tumači kao još jedan dokaz sveopšte zavere protiv njega. Tako je, na pimer, slučaj svog studenta Lazara Stojanovića, koji je proveo tri godine u zatvoru zbog sprdačine s Titom u svom diplomskom filmu Plastični Isus, video kao zamešateljstvo Udbe čiji je cilj bio da se on, Saša Petrović, strpa u zatvor. Stojanović – koji nikada nije uspeo da obnovi karijeru filmskog reditelja – je to trpeo godinama, a onda je ipak pukao, optuživši u jednoj mučnoj polemici Petrovića da se u njegovom stradanju nije časno poneo. Uzgred budi rečeno, Stojanović je, još kao student, uređujući tada list Vidici, bio vodeći glorifikator filmskog opusa Aleksandra Petrovića, sledeći ga bespogovorno i u njegovim često kontraproduktivnim društvenim aktivnostima unutar filmskog esnafa, gde je večito progonjeni autor Majstora i Margarite zauzimao važne položaje. Sve je to za Petrovića, konačno, bio dokaz da je Stojanović čovek Staneta Dolanca.
Iz takve Petrovićeve vizure broj njegovih neprijatelja se stalno uvećavao. Svi su bili protiv njega: partija i Tito lično, policija i njegov producent Ratko Dražević, inače bivši visoki udbaš, koga je optužio da je već dobijenu Zlatnu palmu u Kanu za Skupljače perja prodao Karlu Pontiju, onda Veljko Bulajić, ali i Žika Pavlović, Makavejev naročito, Fasbinder i Šlendorf takođe. To ga je dovelo do opsesivne potrebe da svoje filmove fanatično brani i kada ih niko ne napada. Ako ih neko ospori makar u detalju – tim više. Takva odbrana je mnogo puta bila, po prirodi stvari, iracionalna, detinjasta, gotovo bolesna. Kada su njegovi rani filmovi Dvoje i Dani, bez sumnje značajna dela u okviru onog što se zvalo novim senzibilitetom jugoslovenske kinematografije, označeni kao formalistički (i – u ideološkom ključu tumačenja – kao modernistički), pod uticajem Antonionija, on je, poređenjem datuma nastanka nekih njihovih filmova, ustanovio da je Antonioni zapravo taj koji imitira Sašu Petrovića. Zato je izdao, u dva toma, knjigu Novi film, u kojoj je, osim sopstvenih tekstova (bio je dobar filmski kritičar), preštampao sve kritike svojih filmova, ovdašnje i inostrane, ali uzimajući iz njih samo ono što je bilo nedvosmisleno pozitivno. Ako se radilo o jednoj reči, onda jedna reč.
Jednom mi je rekao da je Živojin Pavlović običan plagijator. Otkud? Pa zar ne vidite da se u njegovom novom filmu pojavljuje mečka, a to je ukrao iz mog filma Tri! Ako bi saznao da sam prisustvovao nekoj radnoj projekciji Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva zvonio je na vratima u pola noći i, izvukavši me iz kreveta, dugo ispitivao, nesrećan ako nije pronašao ništa što bi ga ubedilo da je i ovog puta pokraden. Pokraden je bio u svakom slučaju: sve se te kerefeke snimaju novcem koji sam zaradio sa Skupljačima perja, a ja sam i dalje prosjak! Iz tog razloga nikada se nije osećao pripadnikom crnog talasa. Njegovi autori su, mislio je on, netalentovani, nije to društvo za njega.