Bogdan Tirnanić: Uloga Želimira Žilnika u razvoju svetskog terorizma
U jednom trenutku bio sam naša vodeća ženska filmska zvezda – posle Milene Dravić, razume se.
Ovo otud, jer sam odigrao jednu od dve glavne ženske uloge u skandaloznom filmu Rani radovi.
Scenaristi Želimir Žilnik i Branko Vučićević (i njihovi saradnici na dijalogu Karl Marks i Fridrih Engels) bili su zamislili da to bude priča o dva mladića i dve devojke, uspaljenim šestosmašima, koji odlaze u narod da šire revolucionarne ideje, te, kada im posao buđenja Istoka i Zapada krene traljavo, dohvate se kuke i motike.
A ko se kuke maša, od motike i strada!
Bio je to zapravo film o terorističkoj grupi Bader-Majnhof, koja se takođe sastojala od dva mladića i dve devojke: prvo su oni ubijali, a onda su ubili njih. Ali, tu se javio znani sindrom odeskih stepenica. Kad su, naime, jednom zapitali Ejzenštajna kako je došao na ideju za čuvenu sekvencu masakra na stepeništu u Odesi iz Oklopnjače Potemkin, Sergej Mihajlovič je odgovorio da se to dogodilo slučajno: sedeli smo u pauzi snimanja na tim stepenicama i jeli trešnje; pljuckao sam koštice i one su, skakutajući po basamacima, padale sve niže i niže i to me je, prosto, inspirisalo za scenu sa dečjim kolicima koja se tim stepenicama sunovraćuju do mora. Međutim, dodao je Ejzenštajn, mi smo Oklopnjaču… snimali krajem oktobra. Tada u Odesi nema trešanja.
Elem, film Rani radovi sniman je u kasnu jesen 1968. godine. Grupa Bader-Majnhof se pojavia tek dve godine kasnije. Izgleda kao da su članovi te opasne terorističke družine gledali film na festivalu u Berlinu 1969. godine i da im se jako svideo.
Bilo kako bilo, jednu od ženskih uloga u Žilnikovom filmu, devojku Jugoslavu, igrala je Milja Vujanović, tada „Mis Srbije“ (i ostatka Jugoslavije), posle vračara. Druga ženska uloga bila je namenjena tada vodećoj mladoj glumici Snežani Nikšić. Njen tadašnji muž Vuk Babić je, pročitavši scenario, stavio internu bračnu zabranu na film jer su ga šokirale erotske scene u kojima bi, temeljno razvedena, trebalo da paradira njegova supruga, ozbiljna umetnica.
To se, kao, dogodilo danas (bio je, recimo, petak), a snimanje treba da počne već u ponedeljak.
Lutajući očajni beogradskim ulicama, kojima je brisala košava, i ponavljajući ono Lenjinovo šta da se radi – Vučićević i Žilnik nabasaju na pisca ovih redova i izlože mu svoj problem. Pisac je imao neke ideje, ali se ni on nije složio da njegova tadašnja devojka, danas znameniti kulturni dekontaminator, preuzme ulogu.
Onda je Branko rekao: „Ajde, odigraj ti to!“
Kako da igram ženu, bre! To je najmanji problem: umesto da bude film o dva mladića i dve devojke, biće to film o tri mladića i jednoj devojci.
Tako ja pristanem. Valjda nisam imao pametnija posla.
Vučićević ode da sa Marksom i Engelsom prepravi scenario, a ja zapitah Žilnika ko će mu biti snimatelj. Da to nisam pitao, možda film ne bi ni bio snimljen. Jer je Žilnik bio načisto zaboravio na tu sitnicu koja se zove direktor fotografije.
Onda se ja setim nekog Slovenca, filmskog amatera, čiji sam broj telefona slučajno imao. Žilniku se ideja dopala pošto je i on bio amater. Njegov najčuveniji (amaterski) film bio je Borba crnaca u tunelu, koji je imao samo tri kadra: voz ulazi u tunel, onda uz krike i lomljavu ide crni blank dug hiljadu metara, pa na kraju voz izlazi iz tunela. Slovenac se već sutradan pojavio u Novom Sadu sa gomilom knjiga o fotografiji: gospodo, izaberite stil! Lakše bi nam bilo da je tražio da se rvemo sa mečkom.
Čovek je bio apsolutni profesionalac i zvao se Karpo Aćimović Godina. Osim što je bio reditelj, snimatelj i montažer, bio je i Slovenac po zanimanju, što jedino i preostaje nekom ko je rođen kao Makedonac.
Snimanje je, tako, počelo u zakazani dan. Igrali smo u svojim privatnim odelima, komada jedan. Za uverljivost filma bilo je dobro što se taj tekstil, posle nekoliko dana rada na terenu, u blatu, ali katkada i u govnima do kolena, sasvim ofucao. Ali se u njemu nismo više mogli pojavljivati na javnim mestima, pa je producent Sveta Udovički, sav očajan, morao da nam svima kupi nove farmerke u komisionu. Ko kaže da se rad na filmu ne isplati?! Honorari su, inače, bili krajnje skromni, kao, uostalom, i čitav budžet filma. Moj je iznosio 2 500 000 ondašnjih dinara.
Za te pare mogao sam da kupim samo četiri automobila tipa spaček. U radnji nisu imali četiri spačeka, imali su samo dva. Zato sam kupio pisaću mašinu letera 32, bez koje pisac niko postao nije. Pitajte Kapora, ako meni ne verujete.
Snimalo se u tzv. prirodnim ambijentima: kukuruzišta, blatnjavi putevi, jedan razrušen zamak, štale, poljski klozeti, tuneli, čuke i urvine. Sve je bilo, što se kaže, veristički, u tada pomodnom stilu filma-istine: ako neko treba da dobije batine, taj zbilja dobije batine. Kako je sa tim verizmom stajalo u erotskim scenama, to će za vas, dragi čitaoci, ostati večita tajna.
S druge strane, pak, Rani radovi su bili moderan film i po svojoj narativnoj strukturi, koja je bila slična onom što je u to vreme radio Godar: osnovna priča je postojala, ali prave celine nikako nije bilo, odnosno, sasvim precizno, film se sastojao od niza drugih, malih filmova – jedan od tih filmova bio je, primera radi, reklamni spot za onaj automobil spaček, drugi je pripadao žanru nastavno-obrazovnog filma i imao je za temu sredstva kontracepcije i kako se ona upotrebljavaju u gradu i na selu. Tako da su se Rani radovi mogli gledati po metodu kako padne. Jedina dostupna kopija prikazivana je u andergraundu deset godina sa izmešanim rolnama i niko nije imao primedbi. Na donekle sličan način postupio je Dušan Makavejev u Misterijama organizma. Nije prošao na sličan način kao mi. Prošao je mnogo gore.
Takva otvorena struktura omogućavala je da se u film uključi i ono što se događa za vreme njegovog snimanja. Listovi Susret i Film novosti objavili su odlomak iz knjige snimanja, erotsku scenu između devojke Jugoslave (ona će na kraju filma biti ubijena, što se i danas mnogo sviđa Dragoslavu Bokanu) i jednog od mladića, Dragiše, koga ona stvar ne služi kao budalu.
Jedan pravoverni novinar odmah je napao taj egzibicionizam, uz komentar kako Jugoslava smiruje Dragišinu nervozu čitanjem nekakvog ne baš mnogo pametnog filozofskog traktata o stidu i revoluciji. Taj je traktat, međutim, napisao onaj Karl Marks, saradnik na dijalogu. Žilnik je odmah to iskoristio, naloživši mi u jednoj sceni da sa narečenim člankom obrišem onaj deo leđa koji je izgubio časno ime.