Bogdan Tirnanić: Titov najbolji drug Veljko Bulajić
Bilo kako bilo, Bulajić je – kada se to dogodilo – znao da nadalje manipuliše Titom. Ovaj mu se, tobože, stalno javlja telefonom, interesujući se kako teče snimanje i tako to, pitajući može li nešto da pomogne ako je sa lokalnim drugovima zapelo oko rušenja mosta. Ali, iza tih idiličnih priča, koje su sve apokrifne, stajao je surov poslovni odnos u kome je Bulajić bio samo mlađi strateški partner. Na to navodi činjenica da je, kada je posle Neretve došla na red Sutjeska, ta po Titov imidž najvažnija bitka, Bulajić otpušten ne samo bez pardona, nego na jedan ponižavajući način: režija tog filma poverena je njegovom asistentu Stipi Deliću, veselom pijancu, koji pre toga samostalno nije snimio ni metar filma. Delić je posao obavio kako je znao i umeo, ali je iz projekta izašao narušenog zdravlja i ubrzo zatim batalio filmsku karijeru.
Verovatni razlog konačnog raskida saradnje Broja Jedan i Bulajića behu Titovi memoari, dokumentarna televizijska serija čija je realizacija prekinuta ili, eufemistički rečeno, skraćena. Bulajić (mi) je više puta rekao kako nije želeo taj projekat. Shvativši da ga ne može izbeći, odlučuje se na objektivistički pristup, odnosno, beše nameran da se suviše ne meša u svoj posao. Postavio je Tita pred statičnu kameru i pustio ga da priča.
To se pokazalo genijalnim rešenjem: Tito je otkačio. Pričao je svašta: kako je ponavljao prvi razred osnovne škole, kako umalo nije potrovao svoju braću i sestre nekom masnom čorbom (I tako sam, bogati, prvi put zapržio čorbu!), pa o svom sviranju klavira u dugim sibirskim noćima, o raznim švaleracijama, o svojoj eleganciji, ali, bogme, i svašta od onoga o čemu se moralo ćutati. Bilo je to fatalno o Bulajića. Titu je došapnuto da taj hoće da bude njegov poslednji, jedini pravi biograf. I Tito je – rekavši da će sam napisati svoje memoare – otpustio Veljka. Ovaj je i to preživeo.
Kraj Bulajićeve karijere kao državnog reditelja došao je, ipak, nešto kasnije, sa Velikim transportom. Mada pompezno podržano od važnih vojvođanskih drugova, koji će kasnije biti poznati kao autonomaši, snimanje tog filma se pretvorilo u niz sukoba i finansijskih skandala, o kojima su mesecima pisale sve novine. Nije se, u nastaloj rašomonijadi, baš najbolje razaznavalo ko je koga pokrao, ko je potpisivao tajne štetne ugovore sa inostranim partnerima, u čiji džep su otišle provizije – a o tome ko je sve peder da i ne govorimo – no znalo se da će Bulajić izvući živu glavu pred zakonom, jer, čak i kada radi ispod žita, on radi samo sa validnim papirima. Ceh je platio Draško Ređep, direktor novosadske filmske kuće Neoplanta, ranije poznate po mnogim crnim filmovima. Najveći gubitnik bio je film Veliki transport. Dočekan je na nož i proglašen najgorim filmom godine, ali je reč o veoma dobrom ostvarenju sa elementima vesterna.
Da li je to bio kraj? Nikako. Tek tada je Bulajić demonstrirao svu svoju sposobnost preživljavanja. Dok su novine još bile pune priča o Velikom transportu i koga će sledećeg Bulajić opljačkati, on je na sve to već zaboravio, stavljajući sebi u zadatak da se (re)afirmiše kao reditelj relativno skromnih, malih filmova sa umetničkim (i kritičkim) pretenzijama. Savršeno je uspeo u tome: Obećana zemlja i Donator spadaju u njegova bolja ostvarenja.
