Bogdan Tirnanić: Sam protiv svih
Makavejeva jednostavno nije podnosio i iz razloga jer je verovao da ovaj rovari protiv njega u raznim ideološkim komisijama. To što je Mak bio u prilici da se takvim komisijama približi samo kao optuženi nije Saši mnogo značilo. Puriša Đorđević jeste, s vremena na vreme, bio u situaciji da tu i tamo nešto lane protiv ideološki nepouzdanih kolega, što je za Petrovića bio dokaz kako njegovi filmovi ništa ne valjaju. U toj večnoj borbi protiv vetrenjača (bilo je, istini na volju, i borbi protiv ideoloških topova), Saša Petrović je napisao na stotine pisama, koja tvore zavidnu epistolarnu zaostavštinu za jednu buduću paralelnu istoriju srpske i jugoslovenske kinematografije. Polemički dosije o snimanju Seoba – koji sam sakupio – zaposeda više od hiljadu stranica. Mada sam sa njim bio u svađi decenijama, objavio sam u NIN-u članak protiv onih koji čine sve da projekat Seoba propadne. Supruga Branka i montažer Vuksan Lukovac, inače moj kum, jedva su ga sprečili da me ne napadne, tvrdeći mu da je to jedini tekst u čitavoj toj tužnoj priči koji zastupa njegovu stranu. Ma, šta on ima da piše da sam ja težak kao crna zemlja!
Elem, onog dana kada sam se vratio iz vojske, Saša mi je odmah dao na čitanje svoj scenario-adaptaciju Zlih duha Dostojevskog. To je trebalo da bude mjuzikl sa crncima čija se radnja događa u Njujorku. Je l` treba da kažem kako je, dve decenije kasnije, zamrzeo Kusturicu – jer, i ovaj se jedno vreme zanosio namerom da u američkom ambijentu, među pripadnicima neke verske sekte, snimi Zle duhe. Osim toga, Kusta je pobedio u Kanu – elem, on je član evropske filmske mafije koju predvode Žil Žakob, selektor tamošnjeg festivala, Vim Venders i – razume se – Dušan Makavejev. Ipak je jednom pohvalio Kusturicu verujući da će to nasekirati Makavejeva.
Petrović je tada, kada sam se doselio na Banovo brdo, upravo završio Skupljače perja, svoj najbolji film. Uspeh tog filma u Kanu i nominacija za Oskara dali su mu novu ideju: Zle duhe je premestio u Vojvodinu, a od mjuzikla su ostali komentari radnje kroz svirku ciganskog orkestra iz sela Deronje. To je ostalo poznato kao Biće skoro propast sveta, kao film koji će izazvati burne ideološke reakcije i biti uvod u aferu crnog talasa. Petrović je posle tog filma bio primoran da privremeno napusti zemlju i priča se kako je u Parizu, svom rodnom gradu, preživljavao kao pisac scenarija za neke od filmova iz serije o Emanueli, koji su bili soft-pornići. Na Propasti sveta… radio sam kao neka vrsta atašea za štampu (plata je bila odlična, nema šta!), ali se nisam javno eksponirao. Posao mi je zapravo bio da napravim mamutski intervju sa Petrovićem – i to smatram dragocenim iskustvom – koji smo onda, na parče, davali viđenijim filmskim novinarima da to objave pod svojim imenom. Objavili su. Pod svojim imenom.
Povremeno sam odlazio na snimanja u vojvođanskim selima Uzdin i Kovačica. Francuska glumica Ani Žirardo, koja je u filmu igrala glavnu ulogu, seosku učiteljicu opsednutu seksom, mislila je da sam ja neki veliki bos jer sam na snimanje dolazio sa Sašom Petrovićem (prirodno – stanovali smo u istoj zgradi), a sa njega brzo odlazio u društvu Dragiše-Gileta Đurića, direktora Avale filma. Jednog dana mi se požalila na usamljenost. Preneo sam to Saši. Ma, neka joj grof Kiki (član ekipe zadužen za protokol) nađe nekog švalera, ali sa strane. Nedugo zatim se u Beogradu pojavio tadašnji muž Ani Žirardo, četvrtasti italijanski glumac Renato Salvatori – što bi se reklo, olešio ju je. Valjda su se mnogo voleli.
