Bogdan Tirnanić: Proglasili su nas za plaćenike svetskog imperijalizma

Kad je film bio završen, krenuli smo na (pred)premijernu turneju. Opet je Sveta Udovički morao da nam kupi nove pantalone, ali, u želji da se nešto uštedi, te behu lošeg kvaliteta i meni se rasparaše baš dok sam slavodobitno istrčavao pred publiku u zagrebačkom Studentskom centru. Tako je Milja, obgrlivši me, morala da ih pridržava sa leđa. I šta ljudi da pomisle nego da smo u nekoj šemi kada me ona nikako ne pušta.
Pošto je tada jugoslovenska kinematografija bila prestižna u svetskim okvirima, film Rani radovi na neviđeno dobija poziv da učestvuje u zvaničnoj konkurenciji berlinskog filmskog festivala. Dolaze razne nemačke televizijske ekipe da snime autore i protagoniste, koji se istom prilikom rasipaju kroz marksizam-lenjinizam, a o Markuzeu da i ne govorimo. Slušajući nas, verovatno su pomislili da je svetska revolucija samo pitanje trenutka.
Onda su nas otkrili kao neprijatelje svih boja, pripadnike stranih agentura, plaćenike svetskog imperijalizma. Neki savesni građanin, šetajući psa novosadskim ulicama, spazio je propagandni letak za film, te mu se na njemu sve učinilo sumnjivim. Tamo je pisalo: Ljudi i žene! – Radni narode grada i sela! – Tribina mladih organizuje svečanu premijeru filma Želimira Žilnika Rani radovi – filma koji je priprema naroda za eventualni opšteodbrambeni rat, filma o kulturnoj, seksualnoj i pirotehničkoj revoluciji, filma o lepotama domovine i lepoti ženskog tela!
Čovek koji je ovo pročitao bio je vojno lice (pas je, mislim, bio pekinezer), pa ga je uvredilo što se neko sprda sa pripremama. Mnogi kritičari su odmah potrčali da ga podrže. Javni tužilac u to vreme beše neki kulturan čovek, koji je redovno čitao filmske kritike, pa se i on prihvati pera i potpisa rešenje o privremenoj zabrani javnog prikazivanja filma zbog teške povrede društvenog i političkog morala. Sa svoje strane, našavši se ovim preduhitrenom, filmska cenzura je pokušala da se iskupi bar tako što će zabraniti reklamni foršpan za film u kome bukvalno nije bilo ničeg osim Milje i moje malenkosti. Ako shvatate šta hoću da kažem.
Film je, dakle, dospeo na sud. Sudija se zvao Ljuba Radović. Davali su mu tada samo teške političke predmete, a on uvek zabrlja – ništa nije zabranio. Zato nije napredovao u službi punih trideset godina. Pored nekolicine advokata, kao branilac se pojavio sam Žilnik, koji je inače pravnik po obrazovanju. U svojoj reči pred sudom nije pomenuo ni jedan zakonski paragraf, ali je, veoma opširno, citirao zaključke svih deset kongresa SKJ. To je upalilo: SKJ je deklarativno bio za slobodu stvaralaštva, čak i kada je to stvaralaštvo mračno, jer je i to dokaz snage našeg društva kome nikakvi klipovi i tikvice ne mogu nauditi.
Ali, mada je – dakle – film bio oslobođen po slovu Zakona o SKJ, kritika nije posustajala. Jedan je, tako, pisao: Pokazalo se (po koji put?) da bez prave iskre nema doživljaja, da sve ostaje prazno i jako dosadno bez obzira na gole starlete i političke psovke. Imaš u filmu golu Milju Vujanović, a njemu fali iskra! Opet javni tužilac, onaj kulturni čovek, presavije tabak i uloži žalbu na odluku suda, ali je neko-odakle-gde-treba valjda rekao da se ne pravi diplomatski skandal i da se film pusti u Berlin, pa ćemo posle, kad se festival završi, da se na miru, onako komunistički, razjasnimo.
Rani radovi, međutim, dobiju Zlatnog medveda, glavnu nagradu festivala, u konkurenciji filmova čiji su autori bili Džon Šlezinger, Brajan De Palma, Žan Lik Godar, Elio Petri, Karlos Saura i mnogi drugi. Jedan hrabri izveštač nije smeo da to javi redakciji, pa je potkupio nekog građanina našeg porekla da ga u tome tobože pretekne. Jesam li bio na tom festivalu? Nisam. Pošao sam u Berlin sa novim pantalonama, ali sam tek u Surčinu shvatio da nemam pasoš. Direktor Avale filma, Dragiša Đurić (lik u filmu koji sam igrao takođe se zvao Dragiša), uspeo je da mi ekspresno ispovrti taj papir, ali beše već kasno: zaspao sam. Dva dana kasnije otac me je probudio sa vešću da smo pobedili. I ja tebi, rekoh. Odem posle u Klub književnika. Negde iza ponoći, pravo iz Berlina, stignu u spačeku Žilnik, Milja i neizbežni Andrej Popović, legenda. Evo zlata, rekoše, sada najzad možeš da popraviš zube!
Nisam stigao. Jer je tek tada počela prava haranga. Pljuvalo se sa svih strana: Filmski skandal na jugoslavenski način! – pisao je Vjesnik u srijedu. Pa kaže: Smijemo li se čuditi što ovakvi specijaliteti služe u svijetu svakom tko u našem društvu i ne želi vidjeti ništa drugo do džungle… I opravdano se zapitati: zar smo, zaista, dotle došli? Beogradska Politika je otkrila da je film nagrađen zato što je dobro odigrao ulogu kojom se zlonamerni duhovi koriste u zakulisnoj, intrigantskoj igri protiv svega što je progresivno, bez obzira da li je pri tom vezano samo za jednu socijalističku zemlju, Jugoslaviju, ili za interes socijalizma i napretka uopšte. Na inicijativu sindikata iz Zenice, film je zabranjen za prikazivanje na teritoriji BiH: Ako je autor želeo političku diverziju, Zenica je pozvana da se tome odupre! Ljuba Ršum je tada ispevao himnu ovog grada: U Zenici, kraj visoke peći, tamo sam te jebo sve stojeći!
U Puli se, za vreme festivala, pričalo da je Tito na Brijunima gledao film i da je jako besan. Onda je Tito, pojavivši se na jednoj od festivalskih projekcija, pitao zašto mu, bogati, čim prije i čim bolje nisu poslali te Rane radove. Ali, uzviknuše ideološki vatrogasci, poslali smo ga sa propratnim pismom, u kome su zaključci sa predlogom mera, druže predsedniče. Niste, jesmo… Posle se ispostavilo da je Titov kinooperater bacio film u more. Tako je uvek činio sa onim što će ostati poznato kao crni talas.

U odbranu filma ustali su jedino slovenački filozofi i hrvatski sociolozi. Objavljeno je desetak ozbiljnih tekstova o Ranim radovima, koji su se manje bavili estetskom stranom ovog anarhoidnog filma, a više njegovim idejnim natuknicama: raspravljalo se o mladom Marksu, o 68. godini, o revoluciji, njenoj ekstazi i njenom mamurluku.
Žilnik je, ipak, dobio šansu da snimi drugi film pod nazivom Sloboda ili strip. U tom sam filmu trebalo da igram ustaškog teroristu, koji upada u neku jugoslovensku ambasadu, ali je moja nova devojka bila iz domoljubne zagrebačke obitelji, pa sam nekako izvrdao. Ustašu je odigrao sam Žilnik, maestralno: pošto je glumio bez naočara, dakle poluslep, toliko je mlatarao pištoljem da je to zbilja bilo jezivo. Posle sam uglavnom igrao policajce u filmovima Miše Radivojevića. Danas na filmu nastupam samo ako mi je direktni partner Bata Stojković. Što se tiče filma Sloboda ili strip, njega je bunkerisao dr Draško Ređep, novi direktor novosadske filmske kuće Neoplanta. Film je još tamo, u bunkeru.
No, da završimo ovu priču. Desetak godina kasnije, opet u Puli, jedne sam noći (bilo je zapravo već jutro) pratio Milju u hotel Rivijera. U nekoj uličici nabasamo na već otvorenu, ali još sasvim praznu crkvu. Razgledali smo okolo kad primetismo da se crkvi približava dr Draško Ređep u društvu jednog člana ideološke komisije hrvatskog CK. Odmah smo klekli na molitvu. U svom dnevniku koji je objavljivao u jednom listu dr Ređep je spomenuo tu jutarnju scenu, rekavši kako je video dvoje protagonista crnog talasa kako bezuspešno pokušavaju da okaju svoje grehe, ne samo ideološke, već i one druge. Neće proći! – zaključio je dr Ređep. Ali je prošlo. Kad danas sretnem dr Ređepa, lepo se ispričamo. Milju više ne viđam.