Tajna istorija Jugo filma (Deo četvrti)

Neretva tuži Tirnanića

Na stranicama nedeljnika NIN razvila se spontana rasprava među čitaocima o Uzavrelom gradu i njegovom prikazu naše socijalističke stvarnosti, u kojoj su – pomenimo to pikanterije radi – učestvovali i studenti Radomir Šaranović (koji je film napao) i Novak Kilibarda, prvi od njih kasnije reditelj izrazitog bulajićevskog prosedea i jedno vreme ministar kulture u srpskoj vladi, a drugi danas poznati crnogorski političar.
Bulajiću se zameralo svašta, a najpre to da u izgradnji naše prve visoke peći učestvuju i fukse pokupljene sa riječkih ulica. Ne vidi se – pisali su oponenti – da herojstvo poletne socijalističke izgradnje pozitivno menja takve osobe u svesne idejne pojedince; naprotiv, oni postaju samo malograđani, koji radije jurišaju na nove stanove negoli što hitaju da se suprotstave havariji na gradilištu. Nekima je posebno smetao glavni junak Šiba, koji se spetljao sa jednom od onih fuksi. Teorijski potkovaniji kritičari našli su u Uzavrelom gradu dokaz da je neorealizam neprimenljiv u našim revolucionarnim uslovima, jer se on izvorno, u Italiji, oslanja na prikaz društvene nepravde, teškog života radničke klase i surovosti propadajućeg kapitalizma, čega u nas nema.
O pozadini svega toga Bulajić u jednom pismu potpisniku (Dragi Tirke…) kaže: Poslije pulskog festivala, gde je Uzavreli grad nagrađen Zlatnom arenom za najbolji film, na sjednici Glavnog odbora Soc. saveza BiH, u Sarajevu, nekoliko diskutanata oštro je opalilo po filmu. Jedan od njih je izjavio “da bi se po tom filmu moglo zaključiti da su željezaru u Zenici gradile kurve, a ne borci za socijalizam, radnici, omladina, komunisti”. Poslije te sednice film se prestao prikazivati u nekim gradovima… Da bih nekako amortizovao napade na film i sprečio da ga ne počnu skidati sa repertoara i u drugim gradovima, otišao sam u CK i predložio raspravu o filmu, nešto kao okrugli stol… Od toga, razume se, nije ispalo ništa.
Kako se Bulajić spasao? Možda zato što je film postigao zapažen uspeh na festivalu u Veneciji. Ili ovako: Na prikazivanju filma u Puli bio je Aleksandar Ranković. Njegov dolazak je izazvao pravu strku, jer se prije prikazivanja filma u kuloarima pričalo da je film sumnjiv, neprihvatljiv i sva druga sranja, kako to već biva za vrijeme festivala u Puli… Poslije projekcije, otišli smo sa Rankovićem, glumci i ja, na terasu Rivijere. Prateći Rankovića do Rivijere, upitao sam ga što misli o filmu, a on mi kaže, film je odličan.
Posle je Bulajić otišao da snima Kozaru. Samo što ni to nije išlo glatko: Poslije Uzavrelog grada trebalo je da snimam Kozaru, ali da nije bilo Đure Pucara ja taj film nikada ne bih snimio. Previše je želio film o Kozari, a nije puno držao do mišljenja drugih o Uzavrelom gradu. Prije sastanka sa njim nisam znao da je Pucar partijski bio odgovoran za izgradnju železare. Raspričao se o svemu i svačemu, o nekim događajima, ljudima, zaista vrlo zanimljivo, sa jednim dosta interesantnim pogledom i odnosom. Rekao sam mu kada bih po njegovim sjećanjima snimio film o Zenici sigurno bih totalno najebao. Šuti Pucar, zatečen. Posle poduge pauze veli mi: “Ma rekao sam ja ovima iz ideološke komisije da oni ne znaju šta je život, jebali oni mater svoju, samo seru. Hoće ruske filmove, to ti je tako.”
Svoj prvi bliski susret sa Bulajićem imao sam posle Bitke na Neretvi. Napisao sam o tom filmu jedan dugačak, iz današnje perspektive pomalo smušen, no za ono vreme provokativni tekst (Pirotehnički pregled na svet i istoriju), nameran da ga objavim u studentskom listu za kulturu Vidici. Tadašnji urednik Laza Stojanović, koji će kasnije žestoko nastradati zbog filma Plastični Isus, odbio je da ga prihvati jer mu se činio lošim. Verovatno je bio u pravu. Ali, u Vidicima sam i ranije imao tekstove koje nikako ne smatram dobrim, ali su oni, osim pozitivno intonirani, imali za temu stvaralaštvo Lazinog mentora Saše Petrovića, koji će ga, i sam u opasnosti, kasnije pustiti niz vodu.
Tekst sam, nakon ovog, poslao sarajevskom časopisu Sineast. Njegov glavni urednik, reditelj Nikola Stojanović, pred raspad bivše Jugoslavije član CK SK BiH, danas izbeglica u Beogradu, piše u svojim memoarima da se pomalo uplašio neminovnih posledica koje će to pisanije izazvati, ali da je njegovu dilemu presekao pokojni Mirza Idrizović. Samo me je pogledao, kaže Nikola.
Stojanović je, naravno, bio u pravu. Mada je Sineast izlazio u par stotina primeraka, služeći kao lektira uskom krugu filmofilskih manijaka, tekst je razbesneo Bulajića. Nije nakon toga prošlo mnogo vremena, a beogradske Večernje novosti su na naslovnoj strani objavile ogroman naslov: Neretva tuži Tirnanića!, koji držim jednim od svojih retkih pravih uspeha u životu.
U tekstu, na trećoj stranici lista, pisalo je da će ekipa filma, koju je predstavljao njen direktor Nikola Popović, tražiti odštetu od 10 000 000 ondašnjih dinara – što je, u svakom slučaju, bilo basnoslovna suma – zbog materijalne i moralno-političke štete nanesene Neretvi tekstom Pirotehnički pogled… Nikakve posebne štete nije moglo biti, kako s obzirom na minorni tiraž Sineasta, tako i u svetlu činjenice da je gledanje Neretve bilo obavezno za sve škole i garnizone na tlu Jugoslavije. Do suđenja nikad nije došlo. Kada sam, mnogo godina kasnije, u Vrnjačkoj Banji, ponovo sreo Bulajića, on se toga uopšte nije sećao. Neretva je za njega bila daleka prošlost. Trebalo je raditi nešto drugo. A u novom poslu nema starih neprijatelja. No, Nikola Popović – s kojim sam se kasnije sprijateljio – ostao je odlučan u tvrdnji da je njegov potpis na onoj tužbi falsifikovao sam Bulajić.
Danas postoji nekoliko verzija o tome kako je Bulajić postao državni reditelj, zadužen da vremenom na filmskoj traci zabeleži sve slavne bitke jugoslovenskih naroda i narodnosti. Veliki uspeh Kozare svakako je imao udela u takvom razvoju stvari. Ima onih (Bata, Smoki) koji tvrde da su oni predložili Titu da Bulajić, posle Kozare, snimi Neretvu… i tako redom. Drugi kažu da se sam ponudio. Najverovatnije da je to bila originalna Titova ideja.