Kada ih dovoljno zbuniš, onda prelaziš sa reči na dela

Jednog od ovih tropskih junskih dana stiže mi poziv na interventni, crveni mobilni. Umesto osvežavajućih kiselih kiša začuh skiseljen glas Zes Borisa. Poznavali smo se s časova plivanja, obojica smo preferirali vlažnu rekreaciju u kupaćim gaćama. S tim što je on uvek plivao s glavom iznad vode ne želeći da propusti neki novi model dvodelnih tangi. Obaveštajni podaci kažu da se – od tolikih vrpci koje je valjalo preseći i pustiti ih u rad – više puta davio. Ali, uvek su mu prsati muškarci davali disanje „usta na usta”. Dok su prsate žene navijale, cičale i aplaudirale. Da, teško je podnosio sudbinu senzibilnog političara i zato me nije mnogo začudilo kada se, zaobilazeći špalir svojih savetnika, obratio meni za savet. A u vezi sa rešenjem zagonetke zvane „nacionalno pomirenje”.

Kada sam se uverio da je precizno odbrojani keš deponovan tamo gde treba, pređoh na stvar. Najpre sam objasnio Borisu da rivala treba tući njegovim oružjem. Ne želeći da predugo trpim njegovo zblanuto zurenje, objasnih mu pobedničku šifru. Ako neko ide na tebe sloganom „Kosovo je Srbija”, nemaš vremena za bekstvo u Evropu, već se hvataš za slamku dedukcije i gromko odgovaraš: „Srbija je Kosovo!”. Tu se već kartografi iz drugog tabora počinju da češu po zadnjici i temenu istovremeno. Jer im njihovo rodoljublje odjednom poprima gotovo incestuozne razmere… Pridrži Srbiju! Aha, ali za koju stvar? Razumeš erotsku dvosmislenost, pitam Borisa, sve ga zamišljajući na koricama specijalnog izdanja „Crvenog Bana”, uz priređivačke intervencije Radoša Ljušića koji se nikada nije palio na tange već na jedru nošnju i mesnati opanak…

E, kada ih dovoljno zbuniš, onda prelaziš sa reči na dela. Opet onaj pogled od koga posmatrač može postati razrok. … Pa, krenuo sam u dalje tumačenje „izlazne strategije”, delanje je prosto: napraviš još jedan DSS. Demokratsku stranku socijalista. Time izbegavaš sve zamke neprirodnih koalicija, i sve kockare držiš u istoj kladionici i na istom bankovnom računu. I demokrate, i socijaliste, i salonske nacionaliste, i podrumske evropejce, i narodnjake bez naroda, i autonomaše bez vojvodstva, i seljake sa natankiranim traktorima, i penzionere sa podmirenim troškovima Cobetove sahrane u Aleji velikana…

Posle ovog ekspozea, Boris mi na ruke uruči šušteći, zeleni bonus – tako papirnat, a tako stvaran…

Nisam čestito potrošio ni prvi budžetski kvartal, kadli mi opet zavibrira onaj crveni, the only one, mobilni. Eto ga dežurni bekrija Nikitović, s punim pravom smatrajući da jedini ima prava da me priupita za zdravlje, posao i ostalo stanje seksa.

Ne stigoh da mu referišem ni po prvoj tački, a on mi već uputi glavnu poruku: „Voja te traži. Hitno je”. Tako to ide, zar ne?

I, eto me u tehničkom kabinetu, gledam i ne mogu da verujem. Da li je u pitanju uskrsnuće ili loše varenje, tek vidim kako Voja Poštenica, tik meni pred nosom, postaje Voja Voštenica!

Onda krenu da se odmotava njegova muka. Lamentirajućim tonom mi je romorio o propasti poslednjeg bastiona legalizma. Kako to, upitah. A on mi plačnim glasom saopšti kako su ovi „naši iz Bondstila” izveli najveću moguću prevaru, odnosno da su nezvanično ali medijski naširoko proglasili postojanje dva DSS-a! To se zove čedomorstvo! Janjičarstvo! Zločin koji samo potvrđuje ono što svaka čestita misleća glava u Srbiji zna: DSS je Kosovo.

Pa, ja sam, onako za sebe, još odranije smatrao da Voja predvodi sektu, ali sada ispade da Voja, u stvari, ljulja „kolevku”. Vaskolikog preostalog srpstva.

Da bih utešio Majku Nacije, pomenuh mu zaštitu autorskih prava. Tu se ispostavi da pravo na ime „DSS” poseduje akademik Matija. Odlično, ohrabrih Voju, a onda mu iznesoh plan za kontranapad. Elem, akademik Matija će napraviti presedan i prihvatiti poziv da gostuje u „Utisku nedelje”, gde će potegnuti pitanje autorstva i plagijata pred milionskom proevropskom javnošću, dok će Vojini pravni eksperti razraditi tekst tužbe koja će se ekspresno razmatrati u Strazburu.

Na Zapadu nema veće svetinje od svojine, rekoh dok mi je Voja prebrojavao keš. A i oni tamo dobro znaju čija je svojina DSS, podigao sam ton. Kao što mi ovde znamo čija je svojina Kosovo, dopuni me Voja ushićeno.

Dok sam napuštao svetačke odaje, mogao sam da čujem kako se brojčanik na telefonu okreće. U smeru suprotnom od smera kretanja kazaljki na časovniku.

Ali, to ionako više nije bila moja briga. Sada sam imao dovoljno da od Čede kupim malo belog šengena. Tek koliko da se opustim i smestim svoj mozak na sigurno – pre nego što otpočne novi rasplet…