Šta je u stvari bogatstvo?

Prošlog vikenda sam bio gost u kući starog prijatelja u Cirihu. Kako sam jednostavno bio primoran da vikend provedem tamo, manje zbog posla i malo više zbog zadovoljstva i opuštanja, prepustio sam sve slučaju. Nisam žurio, isključio sam telefon i kao davno, davno nekad, šetao obalom jezera, vozio bicikl i oduševljeno sa mojim domaćinima pevao i svirao trudeći da se pred njima kao profesionalnim muzičarima ne pokažem koliko sam “ispao iz štosa”. Naime razlog mog boravka je njihov promotivni koncert koji su održali u petak uveče a naradna dva dana su predvideli za druženje i opuštanje i tu nisu dozvoljavali naikakve kontra-ideje.

Upoznao sam gomolu ljudi, a opuštanje mi ej doslovce preselo jer  sam bio primoran da čujem jednu surovu i tužnu životnu priču koja me je u narednih  nekoliko dana apsolutno paralisala.
O čemu se zapravo radi? Jedan od gostiju, mislim da je po zanimanju producent, očigledno se opustio više nego što je trebalo, ili je jednostavno hteo da se požali i izjada, mi je ispričao u dahu, stahovitu priču. Po ko zna koji put sam zamerio sebi glupu osobinu po kojoj sam spreman da slušam sagovornika do apsolutnog ludila, onako mirno i bez pogovora. Pričao je gledajući u mene ali obraćajući se svima koji su bili u blizini, prihvatao sve moje pokušaje da, lagano odšetam prateći me i pričao i pričao.

Ispričao mi je kako je pre dvadest godina otišao u beli Svet, strašno se mučio i pokušavao da se snadje. Radio je kaže danonoćno i posle deset godina stekao neki početni kapital  koji je uložio u producentski posao i poneku akciju. Stvari su se promenile počeo je da živi pristojno, oženio se stekao porodicu, ugled… Bogatstvo se uvećavalo a on je radio sve više i više jer je to bio jedini način da opstane u tom svetu… Nije slušao preporuke supruge i prijatelja jer nije morao više da juri za svakim poslićem, nastavio je još žešćim tempom. Presedao iz aviona u avion, doslovce padao na nos od umora sve dok mu se nije desilo to što je predmet opširnog uvoda.
Jednog vikenda ranije je završio svoje obaveze ostavio drugima u agenciji da ga odmene i srećan javio porodici da se spreme jer želi da provedu vikend negde u planinama..
Negde na pola puta ka svom odredištu zaspao je, izazvao čeoni sudar sa šleperom punim armature u kojem su njegova supruga i dvoje dece na mestu preminuli a njemu kaze nije bilo nista osim laganih povreda.

Priču je završio rekavši kako ga je “onaj od gore” kaznio i ostavivši ga u životu da bi pričao i svima dokazao svojim primerom, kako nema većeg bogatstva od porodice. Sa nevericom sam ga pogledao užasnut ali on je u istom trenu zaspao u fotelji na koju se sručio pre par jedva dvadesetak sekundi. Potražio sam pogledom odgovor ili potvrdu svega što sam čuo na šta mi je moj domaćin sa kraja ogromnog dnevnog boravka samo lagano klimnuo glavom uz bolnu grimasu i pozvao me da im se pridrućim za trpezom….

Nisam mogao da večeram a i sutradan sam razmišljao i razmišljao o čudnim putevima koje nam neko dodeli. Kad sam primetio da mog nesretnog prijatelja nema rekli su mi da je podhitno morao da odleti za Amsterdam … novi posao …

tada sam se setio zadnje rečenice koju je skoro šapatom izgovorio sinoć na kraju našeg razgovora:
-“Znaš…. bojim se da ponovo poželim sebi nešto lepo, jer znam da bi opet neko stradao”