Odricanjem od principa međunarodnog prava, vladavine zakona i poštovanja državnog suvereniteta i dopuštanjem većini vlada iz EU da se odreknu istog, srpski lideri će zapravo prigrliti princip „čija sila, toga i pravda”

U poslednje vreme šef srpske diplomatije Vuk Jeremić se zalaže za pokretanje diplomatske akcije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija kojom bi se na određeni način od ovog tela tražilo da Međunarodnom sudu pravdeuputi zahtev za utvrđivanje legalnosti nezavisnosti Kosova. Ako ostavimo po strani rizike tog poteza ukoliko se zahtev Međunarodnom sudu pravde loše ili neadekvatno sroči, sama inicijativa je dobra i trebalo bi je sprovesti. Međutim, bojim se da je u pitanju ne samo najnoviji pokušaj da se ljutim Srbima odvrati pažnja stvaranjem iluzije da će na njihov bes i frustraciju vlada reagovati odlučnom akcijom, već da se opet ništa neće dogoditi – da u Ujedinjenim nacijama ili neće biti nikakve diplomatske akcije ili će ona biti mlaka.

Pesimista sam, ne samo zbog niza dosadašnjih praznih pretnji – presecanje struje i uvođenje sankcija Kosovu, pojedinačne tužbe protiv vlada koje su priznale nezavisno Kosovo itd. – već i zbog drugih nedavnih izjava ministra Jeremića kojima je objašnjavao zašto bi ova druga pravna mera bila nepreporučljiva.

Moram da budem iskren i kažem da mi je, kad su pitanju sankcije i ukidanje struje, drago što su bile prazne pretnje, jer čvrsto verujem da Srbija iz moralnih obzira nikada ne bi trebalo da upotrebi ovo, u najmanju ruku nemoralno, neefikasno i bezobzirno sredstvo, posebno zbog toga što je i sama bila žrtva takve vrste kažnjavanja. Međutim, ne vidim zašto bi pravna akcija protiv pojedinačnih vlada pred Međunarodnim sudompravde ili pred njihovim sudovima predstavljala imalo veći problem za te zemlje od najavljene inicijative u Generalnoj skupštini. Obrazloženje koje je ponudio ministar da je „tužba (protiv pojedinačnih vlada) najefikasniji način da se zaustave evropske integracije Srbije, a ne da se odbrani suverenitet i teritorijalni integritet Srbije” i da bi time „Srbija sama gurnula uslovpriznavanja Kosova u proces svojih evropskih integracija” (Tanjug, 5. maj 2008) ne samo da deluje neiskreno, nego je i suprotno osnovnoj zapadnoj pravnoj praksi kad su u pitanju sporovi.

Tužbe se posmatraju kao potencijalna pregovaračka taktika ne samo u biznisu nego i uoblasti međunarodnih odnosa. Tužba je uvek bolja od nasilja i efikasnija od kaznenih mera kao što su sankcije, koje obično pogađaju više zemalja od jedne koja je meta. Pokretanje tužbe ne znači nužno da će ona stići do faze presude, posebno ne u pojedinačnim sudovima država koje bi bile tužene. Kada bude pokrenuta, a u slučaju da pregovori iza kulisadonesu Srbiji zadovoljavajući rezultat, uvek postoji mogućnost da se tužba povuče. Čini se logičnim da bi tužbe ojačale pregovaračku poziciju Srbije ne samo po pitanju Kosova već i u vezi sa drugim temama, kao što je priključenje EU. Čak i ako bi tužene države Unije tražile od Srbije kao uslov za podršku priključenjuda povuče tužbe, onda bi Srbija mogla da traži neku vrstu kompenzacije za ispunjenje tog zahteva. Ove pregovaračketaktike su sastavni deo nastave na američkim univerzitetima, uključujući i harvardski Fakultet za biznis.

Dalje, nije logično da bi tužene članice EU postavile Srbijikao uslov za ulazak u Uniju da povuče tužbu, koja je posledica njihovog priznavanja Kosova, a da ne traže da Srbija prizna tu nezavisnost. Na kraju krajeva, najbolja i najefikasnija pravna odbrana njihovog postupka je da Srbija na kraju prizna nezavisno Kosovo. To ne samo da bi učinilo diskutabilnom bilo kakvu odluku Međunarodnog suda pravde otumačenju Rezolucije SB 1244, već bi zadovoljilo ohole i šeprtljave američke i evropske državnike i diplomate.

Uvek sam govorio da je prihvatanje nezavisnosti Kosova legitiman potez za Vladu Srbije i političke lidere, ali ako je to ono za šta se zalažu onda bi trebalo da to kažu i učine odmah. Nečinjenjem oni ne samo da su nepošteni nego bespotrebno stvaraju nestabilnost u Srbiji i produžavaju bol nacije zbog gubitka Kosova. To bi, naravno, značilo da priznaju i bankrot ideja i liderstva i da su vezali dobrobit Srbije za samo jedan eliksir koji se nudi kao lek za sve srpske boljke i probleme – ulazak u EU bez obzira na cenu i posledice. Odricanjem od principa međunarodnog prava, vladavine zakona i poštovanja državnog suvereniteta i dopuštanjem većini vlada EU da se odreknu istog, oni će zapravo prigrliti princip „čija sila, toga i pravda” i, što je još važnije, smrtno će raniti svaku šansu za stabilnost i demokratiju u Srbiji.