Cini i kletva
Došao crnpurasti gospodin Jovanovic u opštinu da prizna vanbracnog sina. Pošten covek. Nije on od onih koji cekaju da ga žena koju je ucinio majkom goni utvrdujuci ocinstvo, izbegao je DNK i jurnjavu sa bracom majke svog deteta. Dok cekaju na red, gospodin Jovanovic opisuje svoj slucaj nesrecniku kog je DNK naterao da prizna ocinstvo, taj vec ima ženu i cetvoro dece, pa sad krišom, nadajuci se da to nece otkriti njegova supruga, ceka na red da prizna dete i da se napije u prvoj kafani.
Slucaj gospodina Jovanovica cist je kao suza, nije ženjen, voli detetovu majku, priznaje svoje prvo dete koje, kaže, lici na njega kao mala jabuka na veliku jabuku, ali nece da se ženi, nije mu prijatna prica da je njegov sin roden u braku bez blagoslova. Gospodin Jovanovic daje prednost bracnoj zajednici, ali ukleti brakovi ponekad bivaju veoma nesrecni. Gde je upoznao gospodu? On je, veli, svirao violinu u Nemackoj, a ona je pevala u Francuskoj. Gostovao je u Francuskoj i cuo svoju sudenicu kako peva. LJubav na prvi zvuk njegove violine i prve reci pesme koju je ona pevala. Složili se njen glas i njegova violina i, eto deteta! Strah od prokletstva sprecio je njihovo vencanje. Sudbine su im slicne. On je pokušao da bude nemacki Ciganin, ali Nemci su ga vodili u knjigama kao crnpurastog Srbina, a takve nisu rado primali u nemacke Cigane. Mlada je rodena u Francuskoj, njen otac je negde od Jagodine, ali postao je francuski Rom, a mati joj je rodena na cergarenju po Madarskoj, zapisana je u madarske Ciganke. Haos. Zbrka. Francuski tast ne da gospodinu Jovanovicu svoju kcer za ženu, dozvolice vencanje tek kad Srbija bude primljena u Evropu. Naljutio se gospodin Jovanovic, uzeo violinu i smanjio orkestar. A devojka napustila roditelje, ponela svoju bebu i krenula za svojim ženikom. Šta im smeta da se vencaju ovde, u Srbiji, poznatoj po brzim vencanjima i cestim razvodima!? On hoce, ali mlada je uplašena, njena majka i još gora tetka znaju da bacaju cini, uvracace je ako se uda bez ocevog blagoslova. Cekali oni blagoslov, cekali, i eto, nisu docekali. Red je da se u knjige zapiše da dete ima oca. Dugo im je da cekaju blagoslov, žive u slozi, ali ne znaju kad ce se njen otac, francuski Rom, predomisliti, možda tek kad Srbija isporuci Mladica, a možda ce svoj roditeljski blagoslov odložiti sve dok Srbija ne prizna Kosovo.
„Malo mu je što sam Srbin i Ciganin, hoce od mene da napravi Roma i Francuza, mogu iz Cigana da predem u Rome, ali ako sam Rom, bicu srpski Rom“, kaže gospodin Jovanovic.
A mlada? Da li je moguce da nije izustila ni rec? To se ne može dogoditi ni u prici, a kamoli u životu.
„Pevala sam, šeri, po celoj Evropi, nije Evropa ono što deca misle. Znaš šta ce da bude. Pre ce Evropa da vrati oca mi i majku za ovamo nego što ce Srbija da bude primljena za tamo, u Evropu. U oba slucaja tata ima da me blagoslovi sa obe ruke, a mama i tetka ima da prokunu nekog drugog, a ne mene. Zbog uroka, šeri, ne pravimo svadbu. I beli Srbi se jedva drže po Evropi, a crnim Srbima se tamo samo crno piše. Ako ne znaš, šeri, zašto je Crna Gora priznala Kosovo, ima da ti kažem: bacila je na Crnu Goru cini tetka Francuska i mama Amerika, nema da bude nešto drugo. To ti je. Nenormalno je da budeš normalan kad te stignu vradžbine“.
Mali gospodin Petrovic dobio je oca, a na vencanje tate i mame ima da poceka. Bice to onog dana kad Srbija bude primljena u Evropu ili onoga dana kad mu deda i baba budu vraceni za ovamo. U svakom slucaju, dete je srecno, ima i majku i oca, može da saceka da, na ovaj ili onaj nacin, dobije dedu i babu.
Autor:
Brana Crncevic/ Glas javnosti
