Čujem čoveka ispred ribarnice. Rođeni agitator: „Ne nikako u Evropu! Ja sam bio u Kamerunu. Da vidiš što je tamo blagostanje. Imaju 1300 vrsta ribe…” Gledam pijacu, ima dve ribarnice, a stare dve koje su u „ona” vremena prodavale živu ribu, zatvorene, bazeni im sasušeni, obrasli paučinom. Umesto radnji proizvođača ribe, sad imamo samo radnje trgovaca ribom. Odista, treba nam afričke, kamerunske preduzimljivosti u ribarstvu.

Autor: Raša Popov 

I treba nam više proizvođačkog žara. Pretvorili smo se u zemlju kojom vladaju „kompradori”, trgovačka buržoazija.

Ali povik pijačnog agitatora, da zbog mnoštva ribe u Africi, treba napustiti Evropu, primer je naopakog umovanja.

Ako napustimo Evropu tada napuštamo njenih 100.000 mašina. Napuštamo njene železnice (na tome se već mnogo uradilo devedesetih godina dvadesetog veka), njene mašine alatljike, njenu civilizaciju, njene bolničke sisteme, njenu poljoprivrednu mudrost i njeno školstvo.

I zašto bi jedna stara evropska zemlja napuštala svoj kontinent. To je kao kad bi se među ribama pojavili agitatori koji traže da sva riba napusti vodu.

Srbija je na mapi Evrope prisutna još od sastanka krstaškog kralja Fridriha Barbarose i raškog župana Nemanje. U to vreme, krajem dvanaestog veka, Srbija je intenzivno otpočela svoju evropsku diplomatiju i integraciju. Nemanjin sin Rastko odlučio je posle zrelog razmišljanja da ode u Svetu goru, u manastir. Bio je to karakteristično evropski gest. Skoro iste te godine, pre više od osam vekova, dvor švedskog kralja napustila je princeza Brigita i otišla u manastir.

Podudarnost postupaka švedske princeze i raškog (srpskog) princa šokantna je. Nisu tada između Švedske i Raške postojali ni putevi ni diplomatske veze. Ali obe prinčevske glave osetile su šta to u Evropi lebdi u vazduhu. „Idi u manastir. Oduhovi vlast svoga roditelja!”

Za mene nema jačeg dokaza da je Srbija više od osam vekova u matici evropskog mišljenja. Uloga Srbije u Prvom svetskom ratu, kada se imperijalizmu centralnih sila odupro čitav svet, ne može se prenebregnuti. Srbija je bila mala zemlja koju su saveznici visoko uvažavali. Godine 1918, 28. juna, vođa savezničke alijanse, Vudro Vilson, oko podneva se setio: „Danas je dan Srbije“ (Dan svetoga Vida), „A mi ga nismo obeležili”. Odmah su sazvani klerikalci u kapelu Bele kuće, i održana je služba u slavu male zemlje. To sam čitao u ličnom dnevniku predsednika Vilsona.

Srbija je bila ne samo član evropske, nego i svetske zajednice, a u godinama rata u Bosni, klintonovski list „Tajm”, osetio je da važnost Srbije u Vilsonovim očima pritiska i kraj dvadesetog veka. Pa je, to piskaralo, s prezirom uzviknulo: „Šta je ostalo od Vilsonovih prijatelja!”

Agent novih sila vladavine pokušavao je da unizi i samog oca Društva naroda Vudroa Vilsona. U politici se zaista ne biraju udarci.

Ali skoro milenijumsko aktivno prisustvo Srbije u konstituisanju evropske egzistencije ne može se osporiti. Ni pijačni agitatori, ni uvređeni nosioci vlasti ne mogu me uveriti da je abortus jedne jedine Srbijice, iz tela majke Evrope priseban i realističan kraj našeg prisustva na ovom, našem, kontinentu.

Kad sam kao dete skupljao marke, na najvišoj ceni su nam bile marke sa likom srpskog kralja Milana i njegovog sina Aleksandra, a onda serija šarenih papagajski obojenih vanevropskih maraka. Nisam ni sanjao da ću jednom u svom životu čuti Srbina koji želi da naša zemlja postane vanevropska. To smatram simptomom jedne bolesti nasleđene od Tita: on je šurovao s celim svetom, samo je Evropu lukavo zaobilazio. Nazdravlje.

Politika /Pogledi sa starane

[objavljeno: 14.04.2008]