Datum koji su nam „prijavili“ a vezan za kosovsko proglašenje nezavisnosti je sve bliže, kurs eura i ostalih valuta je u vrtoglavom skoku, cene skaču ili se „izjednačavaju“ po vidjenju ekonomista bliskih vladi a ispred same vlade Srbije niko se ne oglašava i kao slučajno gura narod u panično razmišljanje oko mogućih dešavanja do nove godine. Možda bi i ovaj put gradjani Srbije opet trebali biti oduševljeni masovnim hapšenjima privrednih prestupnika koji će „nekim čudom“ ipak potom biti oslobodjeni i u pravilu jače i bolje pozicionirani, … Možda je duel Jovanović – Mišković trebao nekako sličajno da skrene pažnju sa nečega što se približava i možda bi ipak neko trebao da se seti da su gradjani Srbije ipak najvažniji, da ih je teško više prevariti i da je sve ovo prevršilo svaku meru i sve pragove tolerancije. Pitam se, da li su danas uhapšeni privredni kriminalci/čitaj prestupnici, možda i ranije bili poznati istražnim organima i zašto se do sada sa time čekalo ? Zaista smešno i jadno.
Ne kažem da strategija ili aktivno razmišljanje odgovornih na temu kosovskog problema izostaje ali ni uz svu podršku mašte ne uspevam nikako da dočaram sebi na koji će se način čitava stvar odvijati, kako će država Srbija reagovati i šta u svemu što se dešava treba uzimati za ozbiljno a šta ne.
Iz vladajuće koalicije „signali“ koji bi trebali biti pre u obliku zvaničnog saopštenja ukazuju na to da državni vrh zna šta i kako treba raditi ali u javnosti osim izlizanih i providnih polusaopštenja i naklapanja ne možemo videti ili saznati ništa. Dokle to ponižavnje može ići. Dokle ćemo tolerisati nesposobnost, lenjost, dvoličnost i koristoljublje na svim nivoima.

Ostaje nam samo da se „zabrinemo“ ili možda oduševimo kada na naslovnim stranicama medijskih glasila ne ugledamo sliku našeg premijera koji je u pravilu uvek tu, da se bavimo alternativnim metodima, babskim pričama i procenama po principu rekla-kazala … pa i da se pokorno pomolimo očekujući oprost ….

Na samom kraju ove pomalo haotične i pomalo histerične storije napominjem, da ni jedno slovo ne pripada, niti je inspirisano ijednom političkom opcijom, da ne govori u korist ni jedne političke stranke, jer stranka kojoj želim da pripadam još ne postoji a možda nikada neće ni biti osnovana, što je svakako dobro – ne volim stranke, podele i politiku.