SRBIJA NA MESECU

Kako prosečnom Srbinu u predizbornoj kampanji objasniti sve prednosti Evrope

Miroslav Lazanski

[objavljeno: 15/03/ u listu Politika / Pogledi ]

Taman sam pomislio kako je američki ambasador Kamerun Manter mnogo suptilniji diplomata od svog prethodnika Majkla Polta, kad ono njegova ekselencija, zapravo, i prva započe predizbornu kampanju u Srbiji. Jer, po rečima američkog ambasadora „SAD će na sve načine podržati proevropske stranke na predstojećim izborima i nastaviće da ekonomski pomažu Srbiju”. Da je tako nešto izgovorio američki ambasador u nekoj drugoj državi to bi izazvalo diplomatski protest zbog stranog mešanja u unutrašnje stvari suverene države. No, kako su SAD suverenoj Srbiji oko Kosmeta već učinile to što su učinile, dođe nam nekako kao „normalno” da ekselencija javno najavljuje koga će sve podržati na izborima. I to na „sve načine”? Baš me interesuje koji su to „svi načini”?
Dakle, možda su se Amerikanci predomislili, pa nam vrate Kosmet? Ili će, kao što neki zlobnici tvrde, finansijski i medijski podržati određene stranke? Ne verujem u to, jer to bi bilo isuviše otvoreno mešanje u unutrašnje stvari Srbije, mi bismo oštro protestovali i našeg ambasadora ne bi vratili u Vašington sledećih šest meseci. Ovako će natrag u SAD za tri meseca.
No, ni ambasador Manter nije siguran ko će pobediti na izborima 11. maja, pa najavljuje da će „SAD bez obzira ko pobedi na majskim izborima suditi o njima na osnovu onoga što budu radili i da će nastaviti sa investicijama”. Time je američki ambasador znatno suzio prostor onima koji će u predizbornoj kampanji mahati terminima i parolama tipa „izolacija”, „kraj stranih investicija” i slično.
Inače, njegova ekselencija je ocenila da „Vlada Srbije nije pala zbog neslaganja oko politike prema Kosovu, već zbog fundamentalnih razlika unutar same vlade”. Kako je premijer Vojislav Koštunica izjavio da je „izgubio poverenje u dosadašnje koalicione partnere iz DS i G17 zbog politike prema Kosmetu”, priznajem da sam zbunjen. Jer, po američkom ambasadoru, pitanje Kosmeta očito nije fundamentalno za Srbiju, što bi moglo da znači da je vlada pala zbog pitanja teoretskog suvereniteta nad onim delom Meseca koji pripada Srbiji kao i svim drugim članicama UN, procentualno prema veličini državne teritorije. Kako su nam naši dragi prijatelji sa Zapada smanjili državnu teritoriju na Balkanu, to se automatski smanjila i srpska teritorija na Mesecu. I zato je i pala srpska vlada, samo ambasador Manter ne želi da nam još saopšti i tu tužnu vest. Bilo bi mnogo odjednom.
Mogu samo da pretpostavim šta će sve Makedoncima reći ambasadorka SAD u Skoplju – zašto je, zapravo, pala vlada Makedonije? Možda je sporno i ime makedonskog dela Meseca? Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija na Mesecu? A tek Bosanci, koji imaju i pesmu „Mujo kuje konja po mesecu”. Kako sve to Evropa da prihvati u svoje redove?
I koja Evropa: mediteranska, atlantska, severna, glavna Evropa i ona marginalna Evropa? I kako prosečnom Srbinu u predizbornoj kampanji objasniti sve prednosti Evrope? Kako ga privoleti da glasa za Evropu „tamo gde narod želi, a to je evropski put”, kako reče njegova ekselencija ambasador SAD u Beogradu. Jer, u Centralnoj Evropi, EU je više projekat, rešenje za nacionalne dileme, nego novi način života. A u „spoljnoj” Evropi, od Letonije do Srbije, Evropa je još žestoko osporavani pojam, kosmopolitska aspiracija jednog dela lokalne elite koju ogorčeno osporavaju drugi za koje nacionalna opcija ima prednost. Linija podele u današnjoj Evropi, što važi i za Srbiju, prolazi kroz zemlje, a ne između njih. Sve ono što je nesumnjivo evropsko u pogledu misli, prakse ili ukusa na kontinentu, oduvek je i kroz istoriju bilo ograničeno na transnacionalnu elitu. Od poznavanja zajedničkog jezika, kroz slobodu kretanja, takvi ljudi su oduvek bili Evropljani i tako su se i osećali. Moderni poslovni ljudi, profesori i političari koji putuju Evropom samo su nova verzija nekadašnjih trgovaca, teologa i izaslanika, koji su uz manji komfor nekada putovali istim putevima. Takvi evropski kosmopoliti oduvek su imali više zajedničkog među sobom nego sa svojim manje obrazovanim sunarodnicima koji su znali samo svoj jezik.
Za tu drugu Evropu poljoprivrednika, činovnika i vlasnika radnji Evropa je još uvek nešto apstraktno. Tu je i veličina države, od Nemačke sa 80 miliona stanovnika do Estonije sa nešto više od milion ljudi. Velike države EU vode računa da ne budu anonimno apsorbovane u panevropske projekte, dok male države ulaze u EU iz različitih pobuda. Recimo da je Grčka naglašeno evropska i zbog shvatanja drugih o korenima evropske civilizacije, dok Češka i Mađarska u EU vide odbranu od demona iz njihove istorije.
U koju Evropu bi Srbija možda bila primljena? U Centralnu koja je bogata i stabilna? U onu sa periferije, siromašnu i ranjivu na invazije i imperijalne dominacije? Kao i u Srbiji, i u EU postoji podeljenost između bogatih i siromašnih, između „Evropljana” i „nacionalista”. Ideja i ideal Evrope nejasni su kao i ranije. Svakako da je to nešto više od geografskog termina, ali odgovor ipak nije potpun.

 

I sada ti Srbine glasaj…