O ministarstvima i personalnim pitanjima, Bože moj, to još nije ni došlo na red da se razgovara, to je takoreći uvredljivo pitanje u ovim teškim trenucima za Srbiju
Kada Srbi imaju na umu svoju istoriju onda je uvek prisutna i strast sa kojom je oni slave da ne bi morali da svode bilans. Da li je još rano da se svede bilans proteklih izbora, ili će se mrcvarenje nastaviti? Jer, ne daj Bože da neko sada iznenada vojno napadne Srbiju, parlament koji proglašava ratno stanje nema ko da sazove, dok stručne službe parlamenta obaveste gospodina Krkobabića da smo napadnuti i šta on treba da učini, ili ne učini, rat bi bio gotov. U međuvremenu, možda bi jedan jako važan lokalni političar iz Novog Pazara opet malo skoknuo do Turske po svoje političko mišljenje o tome s kim u koaliciju i mirno se vratio na Surčin. Gde bi ga policajci ljubazno pozdravili i pripitali kako je u Turskoj.
U Srbiji je dobro, osim što neki neodgovorni političari tvrde da nam strane obaveštajne službe sastavljaju vladu. To nije istina, jer BIA odavno nije uhapsila nijednog stranog špijuna. Hapse Ameri izraelske špijune, Poljaci ruske, Rusi engleske, Grci turske. U Srbiji ništa od toga, nema špijuna.
Srbija mora da promeni većinu, ako želi da promeni budućnost? Istina, većina je ovde relativna stvar, iako je matematika nauka na koju ljudi na vlasti moraju da gledaju sa najvećom pažnjom. Ne samo zbog broja poslanika, već zbog troškova socijalnog osiguranja, osnova penzionog sistema, broja radnih mesta i broja nezaposlenih po jednom zaposlenom. Dakle, i posle više od mesec dana od izbora socijalisti u Srbiji još ne mogu da dođu sebi. Doduše, više nema ležernog hodanja i poziranja pred TV kamerama u stilu britanskih vojnika u Belfastu: ideš tri koraka i onda se polako okrećeš 360 stepeni. Ne zbog metka, već da te svi novinari vide, snime, i da svima dobaciš onako u hodu, hoće li ili neće biti vlade, ima li ili nema tajnih pregovora, ko pregovara, a ko neformalno pije kaficu. O ministarstvima i personalnim pitanjima, Bože moj, to još nije ni došlo na red da se razgovara, to je takoreći uvredljivo pitanje u ovim teškim trenucima za Srbiju. Jer, prvo moraju da se usaglase principi kako rešiti situaciju na Tibetu i u Darfuru, posle ćemo o foteljama u Srbiji.
Svaka je vlast slatka, čak i kad poslovi ne idu dobro za zemlju, ponekad je u takvim situacijama vlast i najslađa. Zapravo, politička javna scena Srbije toliko je zatrovana demagogijom da običan čovek drugačiji jezik više i ne razume. Svi mukotrpno pregovaraju o novoj vladi, svi se pozivaju da je reč o „usaglašavanju stavova o krupnim pitanjima za državu i društvo”, a svi znamo da se radi o goloj i brutalnoj raspodeli kolača koji se zove vlast: fotelje u ministarstvima, upravni odbori, direktorska mesta. U svakom slučaju, u Srbiji je danas dnevna proizvodnja politike mnogo veća nego što je birači mogu da konzumiraju.
Po svemu sudeći, socijalisti su se u Srbiji napokon pomirili sa stvarnošću, zar to nije razlog za slavlje? Jer, oni više ne dele demokratiju od kapitalizma i time je prevaziđena i najstarija tema levice. Socijalisti, ali i svi drugi koji tvrde da su levica, sada više govore o socijalnoj sigurnosti, iako taj diskurs ne nudi baš mnogo suštinskog, a pogotovo ne daje odgovor na akutna pitanja kao što je nezaposlenost.
No, kako nedostaje ideološke konkurencije od strane, hajde da kažemo „konzervativaca” oličenih u DSS-u i radikalima, taj diskurs uređuje postkomunistički svet u Srbiji. Iako i „levica” i „desnica” ne govore bitno drugačijim jezikom.
Socijalisti su u Srbiji očito zatvorili Odeljenje za socijalizam u Muzeju političkih ideja. Zbog inventara. Posete Atini i Madridu teško da su mogle da pruže neki istorijski primer, jer Srbija je tlo mnogo starije od svakog evropskog socijalizma. Šta će, dakle, da bude taj „smokvin list” SPS-a, kako će proći socijalisti u komplikovanom savezu Evropejaca, kako biti levica bez omiljenog klasnog protivnika? Jer, Srbija je stupila na svetsko tržište i ušla je u klasno društvo.
Upravo u takvim okolnostima građani su na dosadašnjim izborima i glasali za svojevrsnu kohabitaciju između predsednika i premijera. Kao da su bili spremni da prihvate i otežani način vladanja, ili je to bio izraz polusvesne težnje za većim nacionalnim konsenzusom. Jesu li bili skloni da dozvole jednoj stranci, ili koaliciji, da na neki način postane glavna u Srbiji, ili su intuitivno stvorili političku ravnotežu, koju ustav nije dovoljno naglasio institucionalnom podelom vlasti?
Ako koalicija okupljena oko DS-a formira vladu, te kohabitacije između premijera i predsednika više neće biti. Premijer će u tom slučaju biti običan činovnik i više neće morati ni da arbitrira između svojih ministara, ili čak između sindikata i poslodavaca. Naravno, ni u ovoj sada već tehničkoj vladi premijer nije mogao ništa da naredi ministrima koji nisu iz njegove koalicije.
Predsedniku države mora se priznati da se nije zadovoljio time što je samo konstatovao odnos snaga posle izbora. On je taj odnos nadograđivao i svakodnevno oblikovao. Poput trke sa preponama. Jedna po jedna prepona. Po sekvencama i uz odgovarajuće političke i verovatno svake druge ponude. Ali to i jeste umeće politike. Hoće li Srbija posle svega biti lepše mesto za život, ostaje da se vidi.
Rođen 1950. u Karlovcu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, gde je i započeo novinarsku karijeru, prvo u „Polet-u“, a kasnije u „Vjesniku“, „Startu“, „Danasu“, „Politici ekspres“, „NIN-u“, «Večernjim novostima» (1996-2001). Godine 1991. Lazanski prelazi u „Politiku“ gde i danas radi. Izveštavao iz ratova u Avganistanu, Čečeniji, Kongu, Iraku i Iranu, Libanu… Intervjuisao dva vrhovna komandanta NATO-a, tri maršala SSSR, tridesetak ministara odbrane i načelnika generalštaba svetskih armija. Autor je sedam knjiga i desetak velikih tv-serijala. Vojni rok služio 1977. godine u Bitolju u 41. pešadijskoj diviziji JNA. Odlikovan je Medaljom za vojničke zasluge