Šljivijada

Zamišljam državu čiji bi se prostor širio dokle se prostire šljiva

Tekast: Hadži Petar Božović Objavljuje: Politika ONLINE

HadziPetarBozovic.jpg

Da li je čovek nastao pre šljive – ne zna se tačno. Ako jeste, nije utvrđeno u dlaku (tj. u bobu), pogotovu što je interesovanje za tu dilemu bilo van Darvinove radoznalosti.
Tek, šljiva određuje početak i kraj naših života; rođenje i krštenje, četrdeseticu. Ko nije zaigrao kolce, ispio naiskap mučenicu, podvrisnuo, izvukao pištolj iza pasa i opalio uvis, ili pre ispijanja prosuo nekoliko kapi za dušu saginjući glavu da skrije svoje suze i muku.

Jagnjenka, rasute plave kose, sedi pored mene. Zadivljeno gledam u njeno rumeno lice. Bezbrižno lupamo nogama po bistroj vodi potoka, sigurni da ništa ne može stati na put našoj sreći, jer njen brat, niko drugi do sam pan Volodijovski svojim ognjenim mačem čuva naš zavet. Sve dok me urlik horske brige (baba, strina, tetka i još poneko) ne probudi i shvatih da sam zaspao pored kazana ispod lule sa slašću mljackajući, opijajući se sladunjavom patokom. „Poison for your health” nije pisalo.

Šta mi sve ne padne na pamet kad pomislim na šljivu. Šljiva našeg detinjstva; puni potoci kazana pijanih izgrebanih seljana, anegdote koje začinjene, dorađene, domaštane traju čitavu zimu, taman koliko i rakija.

Šljiva naše privrede. Kraljevina Srbija je imala zlatnu podlogu za svoju valutu dinar, zahvaljujući njoj, šljivi. Kraljevina Srbija je imala pozitivan platni bilans zahvaljujući šljivi, sa velikom svetskom silesijom, koja se danas iz petnih žila trudi da joj otme deo šljivika.

Šljiva kao obrok.

Doručak: šljivovica, hladna voda, slatko od šljiva (sa orasima ili bez oraha), kafa, pita od suvih šljiva, pekmez od šljiva sa pogačom i, naravno, neizbežni sok od šljiva. Obavezno karirani stolnjak.

Šljiva sapatnica. Da nije toliko ratovala i bila desetkovana u Prvom i Drugom svetskom ratu Srbija bi danas imala oko 70 miliona stanovnika. Sa njom je sestrinski stradala ne samo Crna Gora, nego i šljiva. Setimo se borbe protiv kulaka posle Drugog svetskog rata, kada je izvršena seča suvišnog broja šljiva, valjda po naredbi tadašnjeg SEČKOMA. I dok je iznemogli i napaćeni srpski narod za sve svoje blistave pobede i stradanja bez primera dobio kao nagradu, dijagnostički gledano, belu kugu, a Crna Gora svoju državu, sapatnica šljiva šarku.

A može i šljiva kao problem. Krenete li posle niškog sajma glumaca u Crnu Goru, najbliže vam je preko Kruševca, Kraljeva, Čačka i dalje preko Zlatibora do Kolašina, na Cetinje, pa u Baošić. Na putu od Niša do Kruševca sačekuje vas jedno mestašce zvano Blace, meni poznato po prvom pulskom nosiocu „Zlatne arene” za glavnu ulogu u filmu „Stojan Mutikaša”, Dušanu Janićijeviću, i prvaku banjalučkog pozorišta, mom drugaru Dobrici Agatonoviću Agi.

Mesto malo, a Kalifornija. Plantaže… šljiva… šljiva… i ostale vrste. Preporodilo ove godine, a lica smrknuta… U kafani padaju brojevi, čujem iz razgovora, tona–dve, tri, pet pa i deset tona šljive. Koliko li je to rakije, majko svemoguća? Ne smem da pomislim. Pa slatko, pekmez, sokovi. Šta vredi, tu ne može da se preradi. Okolo granice, carine, porezi, pa pe-de-re.

Zamišljam državu čiji bi se prostor širio dokle se prostire šljiva. Zvala bi se Šljivadija i svi bi imali prava da gaje, beru, peku, piju, iju i pevaju… Zamišljam al’ šta vredi; to bi zadiralo u teritorijalni integritet, celovitost, ustavni poredak itd., itd…
I dok pokušavam da se setim šta me sve podseća na šljivu, i da sve prizore i osećanja sabijem u ovih tesnih nekoliko redova, stiže mi vest da je, kako reče njegova majka, zaspao Laza Ristovski, muzičar i kompozitor retke vrste. Uzimam čašicu šljive, prosipam nekoliko kapi, prekrstim se i popijem ostatak za pokoj njegove plemenite duše.

3 Komentara

  • Lepsa

    29. avgusta 2008. at 11:05

    S ponosom sam procitala afirmativan clanak gosp. Bozovica o sljivi kao mogucem srpskom brendu. Ali sam mnogo vise bila ushicena idejom da se organizuje manifestacija dana sljive tzv “Sljivijada” u mestu u kome samo korenje ostaje neprolazno, i moje i sljivovo.BLACU.

    Neka zakorenjena “Sljivijada”raste iz godine u godinu i nasiroko i na visoko narocito i neka svojim nivoom i kvalitetom organizacije nadmasi siromasnu sredinu i nadgradi duh duhom bogatog malog, plemenitog coveka ovoga, moga kraja.

  • borsky

    12. septembra 2008. at 07:20

    Pozivam sve koji žele da napišu tekst na ovu temu da pošalju svoje radove kako bi pokušali pokrenuti još jednom priču o mogućem srpskom šljiva-brendu.