Prolazio sam tuda kao i svakoga dana, po nekoliko puta. Pogled na tu stranu je odavno na nekom od referenduma i voljom naroda izbačen iz upotrebe. Možda bih ponekad, kao i neki od vas i kada me društvo „povuče“ , a to bi u pravilu bilo predveče ili noću, odlazio kod Miše u kafanu koja je stacionirana u nekladašnjoj čekaonici  železničke stanice, i to bi uglavnom bilo sve o toj vrsti saobraćaja u gradu zlata i bakra, koji je odavno ispratio i poslednju kompoziciju. Poseta tom lokalu ili još nekolicini čije je sedište u bivšoj železničkoj stanici bilo bi vrhunac podsećanja na lepu reč „voz“ u kojima su „živeli“ oni fini ljudi koji su se zvali kondukteri,  i iz kojeg nam je u pravilu, žurno prolazeći mahao – sin svih naroda i narodnosti i tako dalje…

Nekoliko puta sam razmišljajući i o toj kompozicije na relaciji Beograd – Ljubljana – Beograd i shvatio važnost i ulogu vozova i pored svih drugih, bržih i bezbednijih načina transporta na tako dugoj relaciji. Ne bih sad o tome do kojih sam sve saznanja došao ali mislim da bi se to i vama moglo desiti posle ovog teksta ili možda – sutra, nema veze.

Kada malo bolje razmislim čini mi se da je sa poslednjim vozom iz mog grada otišlo sve ono lepo, veselo i optimistično što je krasilo moj grad a krasilo ga je, a dovoljno sam star da se toga još uvek vrlo dobro sećam. Ostali su sivi i rđavi ljudi i koloseci, ostalo je đubre … pored puta i tračnica izbačeno kroz prozor. Ostalo je mnogo mulja iza onih koji su samo protutnjali kao taj plavi voz neke daleke sedamdesete godine. Borska železnička stanica, iako projektovana pre skoro 40 godina još bi se mogla uklopiti u prostorno uređenje neke prave i moderne metropole a uz samo malo pažnje i brige i dovesti u red.

Možda će se neko i dosetiti pa priznati da je propast ovog objekta kao i mnogih drugih spomenik naše gluposti a dotle će oba pravca voditi – nigde, što možda i nije posebna novost iz grada koji se zove Bor.