Valjda to i mora jednom da se desi.
Mogao sam da biram i budem gde i sa kime sam hteo. Mogao sam da se sakrijem na kraj Sveta i gledam zalazak sunca sasvim nezainteresovan za gluposti o kojima svakodnevno pišu novine i izveštavaju sve medijske kuće Planete Zemlje. Mogao sam da sam hteo da budem neko i nešto … ipak nisam.

Inficiran nekim čudnim virusom apsolutne nezainteresovanosti i neobjašnjive pomirljivosti prema ljudima i dogadjanjima otaljavam polako naučeni redosled dogadjaja, izmrcvaren i skoro sasvim potrošen. Trudim se sasvim bezuspešno da sebi dokažem da sve i nije tako propalo ali čak ni u najzabčenijim razmišljanjima ne pomišljam da poverujem jer znam …

Znam da  je sve propalo i da povratka nema jer sam verujući drugima preorao sve drumove kojima bih se vratio na neko pristojno mesto za novi početak. Znam a u stvari i ništa ne znam, jer šta svi mi uopšte i znamo. Neko je odavno sve to zapisao i trasirao a naša je obaveza da ispunimo zapisano ne pokušavajući da išta promenimo. Zalud. Od sudbine i tajnog zapisa se ne može pobeći.

Kako inače objasniti sebi ili možda drugima zašto vrednosti gube svoj smisao pred naletom zla, neukusa i gluposti. Kako pobediti svoje saznanje da nismo i nikada nećemo shvatiti nelogičnosti koje vladaju Svetom. Kako sa time uopšte živeti bez vidnih posledica.

Sve je propalo …. skroz.