Zamisli dve grupe građana. Jedni su u ogromnom kavezu, pod video nadzorom, i redarima među njima koji ne biraju sredstva,a drugi su „slobodni“ ali pod video i svakim drugim nadzorom, nezvanično i uz negiranja svih vrsta i oblika pritisaka i uticaja koje koriste, a pod pokroviteljstvom i uz podršku vlasti.

Prvi (oni iz kaveza) ne mogu da dobiju izbore jer ih je sve manje, a ovi drugi zbog sveopšteg nadzora, provokacija i pritisaka, takođe ne mogu da dobiju izbore, jer #izbori ne dobija glasač, već onaj ko glasanje i brojanje sprovodi. I gde smo mi sad i čemu se nadamo.

Budimo realni, uz svo uvažavanje studentskog ogromnog niza akcija i doprinosa, čiji su rezultati čak i globalni, a pre svega delotvorni u procesu „buđenja“ uglavnom neaktivnog biračkog tela Srbije, ja ne vidim brz piprihvatljiv ishod. Oni što ponavljaju da očekuju, da ovaj put mora doći do pobede slobode i pravde, sad ili nikad kao i o nekim propuštenim prilikama iz bliske prošloti, osim iskrene dobre namere i motivacije ne donose ništa drugo. To što nama predstoji je PROCES i ko to ne shvata, može samo da razmisli zašto se 35 godina stranke i koalicije menjaju a narod živi sa istim mukama.

Nasilje i sukobi nisu, u svim ovim okolnostima rešenje, naprotiv, bilo bi više nego brutalno i pogubno, pa se pitam a pitam i vas, da li vi stvarno verujete da su dovoljni pozivi na izbore i agitovanje na to, da treba braniti istinu i pravdu, rešenje

Gde smo to dospeli i zašto. Ponizno bih zaključio da, kad se budemo promenili mi, moći ćemo da pokušamo i menjamo i druge.

Volim i ja vas.