Sada več „davno“ (pre dve godine 🙂 bejah počastvovan, da dragom prijatelju Leki pomognem, i u samom startu pokretanja projekta LEKART oformim neke od kanala na društvenim mrežama, ali Boga mi, i da o njemu koju reč napišem kao i svemu što on jeste i namerava…

Nema većeg zadovoljstva nego kad posle, bezmalo dve godine vidiš da sve te obećane reči stvarnost, da je svako slovo imalo svoj cilj i metu, da Edukativni centar LEKART uspeva, odoleva u ovim, za kulturu i umetnost, teškim vremenima, i ne samo to. Lekart se širi, realizuje projekte, privlači veliki broj polaznioka ali i veliku medijsku pažnju u regionu.

Želju da pomognem iz svog ugla, znanjem i umećem, koje, držim i nije adekvatnog opsega ovoj umetničkoj školi i velikim imenima koja nose program izvođački i organizaciono-marketinški teret, nikad nisam izgubio. Projekat je živ, da življi ne može biti ali meni je tu uvek nešto nedostajalo. Želja da naše prijateljstvo, proizašlo iz klasične saradnje, ozvaničim i nekako overim i nečim zajednički bacimo malo više sitne, oku nepodnošljive prašine u lica svima koji bi da se kulturom  bave profesionalno ali ih entuzijazam, elan i rečitost u promovisanju svog umetničkog opusa, dela i zasluga brzo napusti i to sa prvim finansijskim poteškoćama.

Nespojivo je i nejasno, dan današnji, da neko tamo iz Bora, ima puno poverenje velikog umetnika i doajena jugoslovenskog glumišta, i da preskačući mnoge koji, nikako ne branim, imaju mnogo više načina i mogućnosti da svojim savršenim marketinškim znanjem i veštinama pomognu, poguraju, deo promocije poveri baš tom nekom svadljivom, narogušenom, namćorastom i uvek na fajt spremnom …. tom i tom. Meni.

Zadužio me, dobio, oduševio, postao bliski saradnik koji o promociji posredstvom globalne mreže, misli tek nekoliko sekundi brže, iako dosta detalja vezanih za društvene mreže, ne zna, ili mu je lakše da mislim/o da je tako, on prihvata, nadograđuje, savršeno oblikuje i puno je toga što iz te nevidljive veze uveliko funkcioše ili će tek ugledati svetlost dana.

Dosta sam toga ovde napisao o Branislavu, i bojim se da i nisam preterao veličajući, pa je vreme da ovom pisaniju dam i kratki rezime i svakako parametre ka zaključku.

Nikad nisam pričao, bilo me je stid, jer nisam znao ‘oće li od svega ikad išta biti, ali pisao sam i do neke 2010 godine objavljivao tu i tamo poneki tekst,  ali onda sam se vratio svesci i drvenoj olovci. Naravno kupio sam ih 5 kutija, nekoliko gumica i rezača. Pisanje na blogu, upotreba računara ili nečeg novijeg mi nije bilo baš u nikakvom sazvučju sa pisanjem ozbiljnih tekstova. Taman se privikneš jednoj tehnološkoj novini, izađe nešto drugo, pa usklađuj, vežbaj, koriguj … Nisam rad, a i živci si mu dobrano u klečećem stavu, tako da sveska, olovka pa udri.

Neću Vam predugo, ali kad pišem neretko obrađujem 126 tema iz kojih se tokom pisanja izrodi petn’est do stotinušezdeset i osam novih ideja zato sam, nekoliko godina unazad uvežbavao i izgleda uspeo, da obuzdam to beleženje baš svega što mi na pamet padne.

Zbog toga ću rezimirati nenadano šturo i kratko. Napisah nešto što se može nazvati u određenim trenucima optimizma i euforije knjigom. Deo koju je kao zasebnu celinu moguće iščupati, može se igrati kao monodrama, a ostalo je kroz sinopsis predstavljeno kome treba pa čekamo da nastupe ti neki trenuci, koji se u narodu nazivaju odgovarajućim da klupko krene da se odmotava … ili zamotava, nisam još razbistrio sam sa sobom šta sam to uradio, i ima li to stvarno, kao što kažu ikakvu upotrebnu vrednost.

Radni naziv, nekoliko tomova svezaka, nazvao sam „Ujed“ a bavi se sudbinom prosečnog balkanca, njegovim životnim promašajima i pobedama, kroz prizmu aktuelnog stanja beznađa koje je inficiralo nas, našu decu, odnose, institucije, sisteme, od školstva do umetnosti i resetovalo bilo kakav, ranije upamćen sistem vrednosti.

Kažu da je vrednosni sistem poprilično poremećen … Nije. Nema ga.

Pored svega toga prioritet u svojoj knjizi, predstavi, ne znam čemu, sam dao podučavanju komunikaciji koje je nestala kao i sistem vrednosti,  a i tamo gde komunikacije ima liči na šablon koji ima maksimalno od tri do pet smešnih varijanti.

Ne umemo da se ponašamo, prečesto nemomo ni priliku za to, jer je za ponašanje, koliko znam, oduvek bilo obavezno aktivno učešće najmanje dve strane. Nemamo kada decu da naučimo, pod uslovom da znamo, a i kad se sve poklopi, i ta deca nas gledaju u čudu, ne želeći da posvete takvom razgovoru više od minut- dva. Nažalost većina ne zna da nauči ni sebe, jer je za takvo šta potrebno pre svega naći i otkriti sebe, a suština beskonačne gluposti življenja je besprekorni unutrašnji mir i zadovoljstvo koje retko ko dodirne … Nažalost. Rađamo se, živimo i umiremo u haosu, protrčimo i tek tamo, negde pred kraj, shvatimo niz grešaka koje su se činile besprekornim pobedama.

Sve to je i bilo jedan od odlučujućih motiva da, paralelno pripremama za sve navedene velike projekte, Lekart, ne manjim elanom i ulaganjima, uskoro pokrene „Školicu društvenih mreža“, koja će biti izgovor i motivacioni trik u pokušaju da mališane kroz ovu formu edukacije, naučimo da razlikuju Vivaldija od Stoje, emisije poput „Nevena“, „Opstanka“, „Poletarca“, od bahatosti, nekulture i sramote rijaliti programa, komunikaciju i lepo vaspitanje od bezobrazluka i nasilja svake vrste, manire od prostakluka i još puno korisnih životnih mudrosti,  … ali i veštini pravilnog korišćenja društvenih mreža, interneta i modernih tehnologija ne otuđujući se od relnog života i pravih, dokazanih  vrednosti.

Nastavak sledi uskoro.