Svako od nas u trenutku kada dodje na ovaj Svet se priprema  iz dana u dan i iz godine u godinu za to da jednoga dana ode, napusti sve i zauvek za sobom ostavi trag svojih dela ili nedela. Razmišljanje na temu smrti i priključenija je jedna od mojih omiljenih tema  sa akcentom na čitanje članaka o samom snu i svemu što nam se dešava u toku privremene obamrlosti koju još uvek našalost nazivamo snom. Ponovo ću vam preneti staru samarsku legendu pomoču koje možete shvatiti mnogo toga i uštedeti sebi dragocenog vremena i živaca.

Jednom je neki trgovac u Bagdadu imao slugu i poslao ga jednog dana na trg da kupi voće.
Sluga ubrzo dotrči praznih ruku, sav zadihan i u panici reče:
”Gospodaru, na trgu me gurnula neka žena, a nije to bila žena, nego smrt. Pogledala me u oči i prepoznala. Posudi mi, molim te jednog od svojih konja da izbegnem sudbini. Otići ću u Samaru da se sakrijem pred njom, tamo me neće naći, a svi su tvoji konji snažni, brzi, izdržljivi, krenem li odmah, do večeri sam u Samari”.

Gospodar mu dade svog najboljeg i najbržeg konja, vranca čiste arapske krvi i sluga odjaše u galopu, a on sam pak spusti se do trga da nađe smrt. Kad je vide, pristupi joj i reče:
”Zašto si jutros onako na smrt uplašila mojega slugu”?
Smrt ga začuđeno pogleda i odgovori:
”Nisam ga htela uplašiti, trgovče, ne, nisam to htela, samo sam se začudila iznenađena šta on to jutros radi na trgu u Bagdadu kad ja večeras imam s njim sastanak u Samari”.

stara samarska legenda

The Appointment in Samarra
(as retold by W. Somerset Maugham (1933)