Koliko smo svesni činjenice da smo u stvari čak i u društvu, zapravo sami. Nema te prisnosti, druženja, požrtvovanja i entuzijazma- nema više ili je vrlo malo pravih prijateljstava i druženja. Nema više ni previše normalnih brakova a i njima se „rok trajanja“ stravično smanjuje iz godine u godinu.

Pogledamo li grupicu slušajno ili namerno okupljenih poznanika, prijatelja ili sardnika videćemo da se osmehuju i komuniciraju sasvim normalno ali ukoliko bi nekom nepoznatom moći mogli dopreti do njihovih misli i videli bi nešto sasvim drugo. Niko nikome neće više izaći u susret ili „biti žirant“, niko nikoga više ne respektuje niti želi da razume -osim ako to iz nekog razloga ili interesa ne mora. Nikoga više ne interesuje to što je komšija sa drugog sprata ostao sam i nepokretan ili što se neko na klupi uvija od bolova, nikoga ne interesuju siromašni i napušteni jer kad neće niko drugi , zašto bi se mi sad nešto tamo eksponirali i izigravali dobrotu i sažaljenje. Nema više toga, jednostavno se negde izgubilo. Pod parolim ili i opravdanjem: „Ma dosta mi je i mojih muka“ rešavamo sve i „peremo se“ pred naletom takvih doganjanja ili očekivanja. To opravdanje nam nekako utuli potrebu da osećajem krivicei ili odgovornosti pa ne marimo što se komunikacija medju nama polako i zauvek gubi sve dok jednog dana jednostavno ne ispari.

Nekad smo se gledali u oči a roditelji su nas baš tako iskušavali jer pogled teško ume da „slaže“ a sada ….
Sedimo svako za svojim kompjuterom sa nekoliko mobilnih telefona na stolu, plaćamo sve preko interneta, obavljamo svoje poslove koristeći se njime i osim nekih fizioloških potreba uglavno sve završavamo tako. Nije nam potreban više niko da bi nešto saznali. To je svakako veoma dobro ali ne valja to što smo ipak strašno usamljeni.