Sumoran je svet mlade osobe u Srbiji danas i sumoran je rokenrol koji oni stvaraju. Sasvim je prirodno, onda, što grupa „Nežni Dalibor” peva „Samo magli pripadam”
Otkako se pojavio, rokenrol predstavlja neku vrstu ogledala u kojem se vidi izuzetno precizna slika društva i kulture. I dok u toj slici na internacionalnom planu dominiraju moda i uopštavanja koja su neophodna da bi rokenrol bio prihvatljiv svima na Zemljinoj kugli, u slici na nacionalnom planu cesto dominiraju kriticki elementi bunta i nezadovoljstva koji igraju primarnu ulogu u podsticanju rokerske imaginacije. Rokenrol, odnosno njegova glavna struja, nikada nije prestao da bude glas savesti otvoreno reagujuci na razne nepravde. Ako je to tacno, kakva slika o mladima u današnjoj Srbiji može da se dobije na osnovu slušanja novije rokenrol produkcije? Istina, zasnovana je na malom uzorku – preslušao sam samo sedam-osam novijih kompakt-diskova srpskih rok-grupa, ali verujem da bi i znatno veci uzorak dao slicne rezultate.
Rokerski glas cesto je glas samoce, prouzrokovane nesposobnošcu pojedinca da se prilagodi društvu, odnosno mnogo cešce, nespremnošcu društva da prihvati „neprilagodenu” mladu osobu. To se dobro uocava u pesmama grupe „Repetitor” koja peva, na primer, „Moj život nije u mojim rukama”, „ne treba mi niko da mi kaže da me voli” ili, potresno „deset puta nedeljno setim se da sam živ, ali nikad ne znam šta cu s tim”. Strah od sistema prepoznaje se u „orvelovskim” stihovima „uzece slamcicu da ti mozak popiju”.
Grupa „Slaptrap” na slican nacin ukazuje na televiziju kao na izvor zla: „na TV-u nešto nude, baš se trude da me slude”. U drugoj pesmi, ironicno savetuju mladom coveku: „Prodaj se za veliku lovu, budi lep i glup, uživaj u životu”, ali takode konstatuju „ne želim da se spustim u blato ovog grada”. Isto je to blato o kojem, u pesmi pod tim naslovom, peva grupa „Klopka za pionira”. Oni kažu: „Blato je svuda u stvari – blato te gazi – blato ne odlazi – blatnjavo sutra – blatnjav iznutra”.
Kakva mlada osoba raste u tom duhovnom blatu? To je osoba koja, ne uspevajuci da se oslobodi blata, postaje destruktivna, nesposobna da voli ili da bude voljena. O takvoj osobi, verujem, govori pesma „Mržnja” grupe „Klopka za pionira”: „Mržnja sveta srce mi ispuni, sve mogu da razorim, da zapalim i da srušim, da osetim mir u duši; jer kad mrzim ja postojim, a kad volim ja se bojim”. Ovo je savršena slika mentalnog stanja mladih srpskih (i svih ostalih, naravno) jurišnika koji sve probleme žele da reše batinama, nasiljem i prezirom, jer se boje dobrih osecanja. U njihovoj svesti nežnost je simbol kukavicluka, a ljubav je simbol poraza.
U pesmi „Copor” grupa „Klopka za pionira” dodatno to razjašnjava: „U coporu sanjam, coporu se klanjam, u coporu strah me nije, copor može da ubije”. Taj copor „misli mesto mene, mesto mene gleda”, i stoga „ne napuštaj copor, ko ce da te štiti, ili si u coporu, il’ te nece biti”. Za suprotstavljanje takvoj ideologiji neophodno je formirati svoj stav, odnosno misliti svojom glavom. To kaže i grupa „Repetitor”: „Gledam svojim ocima, polako se oslobadam”.
Bez toga, bez licnog stava, mlad covek je uvek u opasnosti da bude zloupotrebljen. U vremenu u kojem živimo teško je održati se na površini i objektivno sagledavati situaciju. Društvo, sistem, okolina uglavnom ne vole pojedinca koji pokazuje tendencije da bude drugaciji. „Ova sredina drži ga pod vodom”, kako peva grupa „Klopka za pionira”, „ona ga davi, da mu malo vazduha, pa kaže sad me slavi”. Sve, dakle, ima svoju cenu i svaka se lojalnost placa. Uostalom, sumorno ce zakljuciti ova grupa: „Kada rec ne vredi, pištolj može da ubedi, pištolj rešava nesporazume, da strasti stiša pištolj ume”.
Da, sumoran je svet mlade osobe u Srbiji danas i sumoran je rokenrol koji oni stvaraju. Sasvim je prirodno, onda, što grupa „Nežni Dalibor” peva „Samo magli pripadam”, jer ta nepotpuno definisana zona, to maglovito podrucje u kojem nema cvrsto utvrdenih granica, predstavlja utocište od sveta u kojem je nasilje jedna od retkih izvesnosti. Ali magla nije dovoljna bez reci. Stoga ponekad treba ozbiljno saslušati ono što mladi nastoje da izraze svojim stihovima i svojom muzikom. Ako se mnogi mladi ljudi, da parafraziram grupu „Klopka za pionira”, osecaju kao stranci iako su kod kuce, onda je to znak da je došlo vreme da se ta kuca sredi i ocisti od raznoraznih uljeza, da postane njihov pravi dom.
David Albahari
[objavljeno: 16/06/2009] Politika ONLINE
