Momčilo RAJIN/ Večernje novosti

ONI koji su davnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sticali prva saznanja o rokenrol muzici, dobro pamte ime Petra – Pece Popovića. Redovno nam je ulazio u život ponedeljkom u legendarnoj emisiji „Veče uz radio“, gde su njegov glas i komentar bili sinonim za nešto što do tada nismo čuli. I što ćemo pamtiti. Uređivao je i pisao za dva najkomercijalnija magazina za ovu vrstu muzike „Džuboks“ i „Rok“, učestvovao u organizovanju bezbrojnih dešavanja, od koncerata kod Hajdučke česme pa naovamo, bio urednik u našoj najvećoj diskografskoj kući… Na tom putu, dugom četiri decenije, mnogima je pomogao da krenu, a nekima i da stignu do vrha i postanu zvezde. Pre desetak dana na impozantnoj promociji svoje prve knjige „Rokopisi“, u zemunskom „Madlenijanumu“ to se, konačno, dogodilo i njemu. Rokenrol i Peca Popović su konačno ovekovečili svoju neraskidivu vezu.

U vreme kada si počinjao, popularna muzika, proistekla iz rokenrola, počela je da osvaja srca miliona mladih ljudi širom sveta. Šta je bilo to što je tebe zainteresovalo za ovu muziku?
– Energija! Mislim da smo se mi vezivali za rokenrol upravo zbog različitog energetskog naboja i tinejdžerskih emocija koje je ta muzika nosila, a mi bili u stanju da prepoznamo. Ona je zbirom pojavnih čuda bila tako različita od dominantne situacije, oslonjene na kopiranje italijanske, grčke, francuske ili meksičke muzike.

Kada bi povlačio paralelu između nekad i sad, ima li sličnosti i koje su glavne razlike?
– Drugačije su civilizacijske okolnosti. Naša pogotovo, pošto živimo u raskoraku između digitalne tehnologije i istorijskih mitova kojih ne umemo da se rešimo. To ima reperkusije na sve, pa i na rokenrol. Sličnost je u količini talenta koji je nužan da bi se ostavili ozbiljniji tragovi. Rokenrol doživljavam kao najznačajniju tekovinu kulture dvadesetog veka, sa svojim klasičnim delima, ključnim autorskim ličnostima, velikim pojavnim tragovima i kapitalnoj inspiraciji za ozbiljne stvaraoce u filmu, dizajnu, književnosti, teatru, slikarstvu, fotografiji i modernim medijima. Razlika je u brzini, pristupnosti i neslućenim mogućnostima pojavnosti.

Za dobar deo tvoje generacije popularna muzika je imala centralno mesto. Čini se da danas više nema takvu poziciju. Da li to znači da danas ima manje ideala?
– Ostario sam u ubeđenju da popularna muzika ostaje osa povezivanja senzibilnosti i prepoznavanja vrednosti. Nisam siguran koliko ideala imaju današnje generacije na raspolaganju, ali znam da su naši ideali o pravednijem, boljem, tolerantnijem i mirnijem svetu, na kojem se baziralo gro naše muzike ali i brojni snovi, ostale linije fronta koje nemamo prava da predamo, ni kao trećepozivci.

Kao komentator, novinar i urednik aktivno si kreirao našu scenu. Kako procenjuješ postignuto?
– Mislim da je kap naše krvi u svetskom rokenrolu, koju sam od početka sanjao i u koju sam verovao kao mogućnost, davno otrpela sud vremena a povremeno, uglavnom po svetu, dobija nove potvrde, istovremeno ostajući neizbrisiva vrednost južnoslovenskih kultura kojih nemam razloga da se stidim. Ne postoji važnije ime koje je mimoiđeno ili prećutano na način kako se to danas radi. Ne bežim od grešaka ali bog zna da one nisu namerne, naručene ili organizovane.

Tokom devedesetih rokenrol je gotovo zbrisan sa ovih prostora. Da li je to ujedno bio i poraz onih generacija koje su smatrale da su integrisane u svet?
– Devedesete su totalni debakl svih mojih ubeđenja. Jedino je pozitivno što sam uspeo da očuvam ličnu distancu od „pobedničkih truba“.

Tokom karijere upoznao si mnogo značajnih i zanimljivih ljudi. Ko je na tebe ostavio najsnažniji utisak?
– Mene su uvek inspirisale i motivisale ličnosti koje su imale viziju ali i sposobnost da svoje zamisli, uprkos okolnostima koje su znale da budu teške, iznesu do kraja. To nisu samo muzičari nego i producenti, organizatori, fotografi, stratezi, futuristi… Čudaci koji se ne mire sa postojećim. Privatno, ponosan sam na ljude koji su kroz vreme bili blizu mene i onoga što sam pokušavao da uradim. Danas su to relevantne ličnosti ovdašnje ali i međunarodne novinarske, muzičke, umetničke i medijske scene.

Kako ti se čine tekstovi koji su mahom davno napisani, sada u novom mediju, u knjizi?
– Iskreno, prvo prepoznajem stid. Nikad nisam verovao da nešto od tih tekstova uopšte zaslužuje da se nađe između korica knjige. Pripadam onim klincima koji su išli na Sajam knjiga, ulazili u knjižare ili biblioteke s velikim strahopoštovanjem prema ljudima koji su imali snage da se izbore sa iskušenjem puta koji zahteva pisanje knjige. Srećom, stare tekstove sam malo sređivao i pokušao da dodam epiloge kako bi eventualni radoznalci mogli da dobiju potpuniju sliku.

Da možeš sve ponovo, da li opet išao istim putem?
– Ne! Od mene je dovoljno ovoliko. Ali, kad znam put, on bi sada bio mnogo lakši i zahtevao manje žrtava. Pre svega, znao bih na koga uopšte ne računati i kako ne plaćati najskuplju cenu.
Sa „Rokopisima“ Peca Popović je podvukao svoju prvu crtu. Kada ga pitamo hoće li ih biti još, zagonetno se smeška. Verujemo da hoće, jer rokeri nikada ne odlaze u penziju.