Ako Srbija nastavi ovim tempom razvoja i napretka za dvadesetak godina ćemo, po svemu sudeći biti visokorazvijena bezgranična zona, u okolini nekoliko nepostojećih država, a u kojoj će nebeski  narod uživati široku ali i istorijski opravdanu i zasluženu autonomiju.

Sve će se desiti posle uspešnog ekonomskog restovanja Jugoslavije i ostalih zemalja, koje su iz nje nastale i dugogodišnjeg lomatanja i ničim izazvanog zaduživanja u koje mi nismo hteli, ali takvu ponudu nismo ni „mogli“ da odbijemo.  Namera svetskih ekonomskih eksperata da u srcu Evrope naprave državu tipa, Bolivija, Nikaragva ili Argentina, iz najgorih vremena, i njima sličnu je realizovana pa je sve jednostavno onako narodski rečeno -puklo. Da priča bude smešnija pucanje je počelo izgleda kada je onaj sa ćubicom puko, a tome smo se tooooliko radovali. Taj je u baš u svemu morao da bude prvi.

Ne želim nikoga da branim, niti žalim za bilo čime, ali možda je bilo bolje da posle tog, po svemu sudeći opštenarodnog pucanja, barem vlasnici svega na srpskom tlu ne budu stranci za koje i ne znamo da li postoje. Možda je ipak bilo bolje da smo ostali u prilici, da slatko možemo da im se najebemo majke i tako dalje niz porodično stablo, ali ovako- ništa.

Pomogli su, investirali, džigerice nam istanjili, pa podelili sedative ali pošteno- pristupačno i na kredit. Verovatno će tu negde 2030- te biti i zadnja rata niza povoljnih kredita sa fer grejs-om,  koji smo morali uzeti da bi platili sve nove vakcine i farmaceutska čuda, kojima smo lečili nešto od čega nikako nismo ni oboljevali. To su nam objašnjavali nekoliko puta, i svi smo zajedno shvatili kako se to desilo, ali se o tome retko kad govori- valjda da se ne podsećamo koliko smo tupavi i glupavi kad je stani-pani u pitanju.

Bezgranična, bezdržavna i neustavna slobodna zona, u okolini ostalih nepostojećih država je u stvari podignuta iz  pepela svetske ekonomske krize, donatorskim sredstvima sumnjivog porekla, a biće uglavnom kontrolisana od strane snažnog i uticajnog kineskig ogranka EU.

„Žuti“ koji će se u međuvremenu zvati; Milorad, Dragutin Radoje ili Miloš će  potisnuti kapital visokorazvijenih evropskih zemalja, koje će svoju moć i ogromne potencijale, usmeriti ka Marsu i ostalim planetama sunčevog sistema, pokušavajući da pariraju Amerima i Japanu koji već grade tamo rasadnike egzotičnih biljaka.

Plemena sa okolnih planinskih masiva koja će doživeti potpuni krah će nam zavideti što će  giganti poput FIAT-a, Toyote, Novartis-a, SONY-a i mnogi drugi zatvarati pogone u svojim državama, hrleći baš kod nas i postižući nezampamćene stope porasta i isplativosti proizvodnje, organizujuči za svoju radnu snagu celodnevni radni boravak- bez napuštanja fabričkih krugova. Prestaće potreba za stanovima, automobilima i ostalim glupostima, i fabrike će živeti kao velike porodice. Neće biti potrebe ni za ulicama- šta će nam to gubljenje vremena i prostora.

Zadužili smo se, podmetali jedni drugima, na kraju potpisali papire, skinuli lepo svi gaće do kolena, pognuli uredno glavice napred i na dole, a onda kada smo žmureći očekivajući „naplatu“ su nam rekli da rešenja ipak ima, a da pri tome sačuvamo čast i  – to je to. Sačuvali smo čast i obraz i ko ne bude zadovoljan trebalo bi ga odmah vratiti u 2009-tu bar na 6 meseci da se podseti.