Iskustvo nam kazuje da se slučajnosti ne događaju same od sebe već da im i mi pripomažemo
Miša Đurić, profesor, helenista, uvek je govorio da sve što ne pređe iz života u umetnost, ne moževečno datraje; Trojanskog rata ne bi bilo, da nije bilo Homera. Književna tradicija nalaže piscu vremensku distancu da bi legitimno progovorio o istorijskim činjenicama. Kinezi imaju poslovicu: „Ne dao Bog da živite u zanimljivim vremenima!”Nama na ovim prostorima upravo je to dao i pomislila sam da je pravilo istorijske distance neko zlonamerno plasirao da bi zaštitio smutljivce, jer ko će znati više pojedinosti o istorijskim događajima od nas koji smo svedoci, učesnici,a i žrtve, vremena u kojem živimo?
Trudim se da budem čovek ovog vremena, i koristim sve njegove blagodeti. Odavno sam kupila mobilni telefon, upotrebljavam kompjuter i surfujem po Internetu, sedim u kafićima, pijem zaslađene vodice… Ne trošim papir i plajvaz za pisanje nego poput mladih savremenika pravim magnetni zapis. Zahvaljujući tome postala sam visokoproduktivna. Ne bih mogla taj učinak da ostvarim da sam ostala verna pisaćoj mašini za kojom nimalo ne žalim jer je gromoglasno tandrkala,a komšiluk udarao metlom u radijatore, opominjući me da obuzdam svoj talenat da ne stvaram noću… A tipkanje na kompjuteru je gotovo nečujno.Skribomanija, verujte mi, nije štetna, naprotiv oni koji je upražnjavaju njome štite sebe od surove stvarnosti. Samo je smrt besplatna, ali i ona košta ceo jedan život.
Letela sam i supersoničnim avionom „konkord”koji je na putu u nebesima od Pariza do Njujorka dva puta probio zvučni zid, jezdio brže od zvuka. A kada mi je već Svemogući dao da živim u ovom vremenu, kupila sam snažne zvučnike jer treba i u mom stanu da trešti muzika umesto da zvocam novim naraštajima kako su bučni. Živimo pod terorom muzike, zar ne moram i ja tome nešto da doprinesem?! Ne mogu da se zablindiram u duboki betonski podrum i branim svoje vreme koje je izmaglilo. Ne verujem ni u život posle života, pogotovo ne da je mrak onoga sveta veće blago od svetlosti života. Ta svetlost je ključ moga postojanja. Osvetljena Suncem svesna sam sebe i ne bih htela nikada svojom voljom da napustim sjaj ove planete.
Nema slučajnosti, sve ima svoje zašto. Siromašni kuvaju na vodi kao i bogataši, samo što ovi drugi imaju čime da filuju vodu, imaju šta u nju da ubace. Iskustvo nam kazuje da se slučajnosti ne događaju same od sebe već da im i mi pripomažemo.U iščekivanju čuda nema nam druge nego da se nosimo sa svim nedaćama, dramama i tragedijama.
Živimo dvostruke živote, niko nema tri čiste da se prikazuje onakvim kakav je, doterujemo se, prskamo kupljenim mirisima, bojimo kosu, čupamo obrve, kao da su one krive, i predstavljamo se kakvi bismo želeli da budemo ili mislimo da bi nas voleli više da smo onakvi. A Bog nas je izjednačio baš u našim zabludama i gresima.
Svet sam učila od moje bake, koja beše oštra, beskompromisna žena. Govorila je da ću ako ne postanem lepa do svoje osamnaeste godine, ako se ne proslavim do tridesete, i ne stvorim bogatstvodo četrdesete – loše proći u životu, ali ja u to nisam poverovala i zato nije tako ni ispalo. Nisam postala lepša no što sam bila, slavu sam stekla zasenčenu tajnama, tugom i nesrećama, nikada se nisam obogatila – jer ko mnogo radi nema vremena da zaradi, ali ipak sam preživela i još živim opčinjena lepotama ovoga sveta. „Život je najveće blago na planeti Zemlji”, i to sam od nje naučila.
Ljudi su skloni da zbog svojih promašenih života krive loše okolnosti – u to ja ne verujem. A verujem, kao što u Talmudupiše, da na ovom svetu uspevaju oni koji nađu prilike koje im idu na ruke, a ako ih ne nađu, kadri su da ih sami stvore.
Želim večno da živim – i uspeva mi.Odolevam opakim vremenima i tako ću srećno da živim sve dok ne umrem.
Eva Ras / Politika ONLINE
[objavljeno: 04/11/2008]
