Po principu Gebelsove formule ’hiljadu puta ponovljena laž postaje istina’, i za vreme ratova u SFRJ informacije su ponavljane sve dok ih ljudi nisu prihvatali bez razmišljanja. Naprotiv, tenkovi na putu za Hrvatsku ispraćeni su cvećem. Ipak, iako su manipulacije u medijima u velikom delu javnosti izazivale osećaj gađenja, danas se teško mogu procesuirati, jer ih treba i dokazati. Pitanje kako bi se moglo utvrditi odgovornost pojedinaca koji su u tome učestvovali čak i da postoji politička volja, a osim toga, previše je kandidata za optuženičku klupu

Nijedan novinar nije odgovarao pred sudom za laži, širenje mržnje, pozive na linč, podstrekivanje na zločine i medijsku podršku ratovima čiji su epilog više od 100.000 mrtvih, oko 16.000 nestalih i ogromna materijalna šteta u bivšoj Jugoslaviji u poslednjoj deceniji XX veka. Ideja o eventualnom sankcionisanju zloupotrebe profesije i novinarskog zanata u Srbiji ostala je neostvarena jer su, kako tvrde njeni protivnici, novinari bili „samo sluge“ stvarnih kreatora tog ambijenta. Izostanak pozivanja na odgovornost novinara, kao i drugih profesija koje su svojim postupcima ugrožavale slobodu i prava pojedinca, uglavnom se pravda – nedostatkom političke volje.

Ispostavilo se tako da društvo u Srbiji kažnjava zapravo samo one koji su govorili i pisali objektivno i istinito o ratu, ratnim zločinima, ulozi Srbije u tim događajima i sprezi ondašnje vlasti i kriminala. Ubice novinara Dade Vujasinović, Milana Pantića i Slavka Ćuruvije nisu poznate, a nepoznati (i zaštićeni) ostali su i oni koji su u Banjaluci aktivirali eksploziv postavljen ispod automobila novinara Željka Kopanje i ostavili ga bez obe noge.

Pitanje odgovornosti novinara koji su tokom ratova širili lažne vesti i pomagali režimu da ostane na vlasti postavlja se i danas. Guranje tog problema pod tepih nanelo je novu štetu građanima Srbije, jer se ta vrsta novinarstva, doduše u ne tako drastičnom obliku kao nekad, (ne samo) u formi tabloida zadržala do današnjih dana.

Neki su preuzeli pravdu u svoje ruke, pa je 5. oktobra 2000. tadašnji direktor Radio-televizije Srbije (RTS) Dragoljub Milanović dobio batine i jedva izvukao živu glavu, a urednik informativnog programa te kuće Milorad Komrakov gnev demonstranata uspeo je da izbegne zahvaljujući tome što je maskiran izveden iz zgrade u Takovskoj.
Komrakovu je sud časti Udruženja novinara Srbije oduzeo pravo da se bavi novinarstvom. Otvorena je dilema da li je time dovoljno kažnjen za to što su novinari u državnim medijima, kako je svojevremeno sam rekao, „previše vukli na jednu stranu“.

Postoji i nedoumica ko bi sve trebalo da bude pozvan pred sud; mnogi iz prvih „borbenih“ redova takvog, ratnohuškačkog, novinarstva više nisu među živima, a neki su pali u potpuni zaborav. Pa ipak, da li je pravedno da budu gonjeni Milanović i Komrakov, a ne i Ratko Dmitrović, Milorad Vučelić ili Mila Štula, recimo, koja je od televizije i udarne informativne emisije napravila ratni tabloid. Milu Štulu svi pamte po besomučnom blaćenju opozicije. Zapamćena je i po etiketi koju je svojevremeno bez pardona nalepila lideru Srpskog pokreta obnove Vuku Draškoviću, kada se „usudio“ da Miloševiću bude protivkandidat na predsedničkim izborima, iako, kako je tada utvrdila, nema decu.

Ako bi i svi ti novinari bili kažnjeni, treba li u tom slučaju, da se kazne i njihovi nalogodavci, kao na primer nekadašnji ministri informisanja Radmila Milentijević, ili pak Aleksandar Vučić koji je i danas i te kako prisutan na javnoj sceni? To pitanje takođe zavisi od političke volje.

Građani Srbije i danas bi rado da se obračunaju sa onima koji su im toliko dugo javnim monolozima išli na živce. Svojevremeno se Komrakov požalio da je njegova porodica izložena pretnjama i pritiscima, što i nije nemoguće kada postoji stalna tenzija i iščekivanje ’političke volje’. To se onda lako pretvori u isti poziv na linč i čerečenje dužnih i nedužnih koji je posle više od jedne decenije na jedvite jade proteran s malih ekrana.

ODJECI I REAGOVANJA

Nije realno očekivati da svi novinari koji su učestvovali u propagandi devedesetih odgovaraju pred sudom, kao što nisu izvedeni pred sud ni svi počinioci zločina. Ali društvo koje pretenduje da bude demokratsko stalno teži da uspostavi sistem u kojem će se tačno znati ko treba da bude kažnjen, šta je kažnjivo i ko je onaj koji kažnjava. To će doprineti da mediji lakše skinu pečat srama stečen tokom prošle decenije, sprečiti nove zloupotrebe medija i otkloniti gnev ljudi koji su uzalud čekali pravdu deset godina posle petooktobarskih promena.

Dolaskom Slobodana Miloševića na vlast i izveštajima s takozvanih ’mitinga slobode’ na Kosovu i u drugim gradovima Srbije, za medije u Srbiji nastupila je prekretnica. Vodeća glasila stavljena su pod potpunu kontrolu vlasti. Nove fraze puštene su u etar, a zajedno s njima zatrubile su vojničke trube i udarili ratni doboši. Paralelno sa buđenjem nacionalnog duha, u medijima su započela najpre podsećanja na zločine nad Srbima iz Drugog svetskog rata, ali i iz ranijih perioda – sve do Kosovskog boja i dolaska Turaka na Balkan. Uoči rata u Sloveniji, koji se brzinom munje proširio na Hrvatsku, prešlo se na zastrašivanje srpske javnosti javnim ’ispovestima’, ispitivanjima i saslušanjima navodnih terorista i diverzanata uhvaćenih, kako se tvrdilo, u nameri da u Srbiji čine zločine nad Srbima.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji je 1991. godine 95 odsto medija bilo pod kontrolom Vlade Srbije, odnosno u funkciji Socijalističke partije Srbije koja je tu vladu formirala. Urednici i direktori velikih državnih, kao i „malih lokalnih“ medija bili su u startu „vaspitani“’ da svakodnevno odlaze po instrukcije u partijske centrale (u gradovima i opštinama) i ta praksa trajala je više od jedne decenije.

Beskrupuloznu i bezobzirnu borbu Miloševićevog režima za vlast, obračun sa svim mogućim protivnicima i ratnu dramu prva je najavila rubrika dnevnog lista Politika „Odjeci i reagovanja“ (juli 1987 – mart 1991). U više od 4.000 autentičnih ili falsifikovanih pisama čitalaca postavljeni su osnovni obrasci srpskog nacionalizma, kaže za Dosije o medijima istoričarka Radina Vučetić.
Ta je rubrika, prema njenoj oceni, od velikog značaja za razumevanje načina na koji je javno mnjenje u Srbiji i Jugoslaviji bilo sistematski pripremano za buduću dirigovanu dekonstrukciju zemlje i ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (BiH) i na Kosovu. Predstavljala je svojevrsni „dramski predložak“ krvavim događajima koji su se odigravali u deceniji pošto je ugašena. Prema rečima Vučetićeve, to je jedan od najdrastičnijih oblika zloupotrebe medija, ali i upotrebe dobrovoljno svrstanih pojedinaca iz svih socijalnih i intelektualnih slojeva za promociju militantno-nacionalističke ideologije i pripremu potonjih odgovarajućih ofanzivnih političkih, društvenih, ekonomskih, vojnih i paravojnih aktivnosti vladajućih elita.

„Odjeci i reagovanja“ bili su svojevrsni kratak kurs na kojem su tumači nacionalnih interesa vaspitavali mase u pravcu ’rešavanja srpskog nacionalnog pitanja’, a specifični su i po tome što je odgovornost za događaje podeljena s narodom koji je ’ječao’ i ’reagovao’ u godinama koje su prethodile krvavom raspadu zemlje“, objašnjava Radina Vučetić.

Prema njenim rečima uticaj ove rubrike bio je mnogo veći od onoga koji se mogao očekivati od forme „pisama čitalaca“. Trebalo je najpre da probudi nepoverenje prema drugom, zatim da proizvede strah, a onda i da podbode mržnju. Bila je je to dobra artiljerijska priprema za „preventivni“ rat i odbranu svekolikog srpstva, navodi Vučetićeva.

Radina Vučetić i profesor Aljoša Mimica obradili su u izdanju Fonda za humanitarno pravo obiman materijal iz rubrike „Odjeci i reagovanja“, a knjiga s tom analizom nedavno je objavljena u drugom, dopunjenom izdanju. Istraživanjem je utvrđeno da u spornoj rubrici dominiraju klasični pamfleti, paraliterarno oslanjanje na epsko nasleđe, kvazisociološke montaže probranih poluistina, tendenciozna feljtonizacija istorijskih događaja i melodramski iskazi. Sve to, ističe Vučetićeva, pokazuje da je vlast u Srbiji uspostavljena 1987. godine, posle VIII sednice, imala jasan koncept kako da se održi i učvrsti u još relativno sumnjičavom okruženju, a zatim i da ostvari svoje političke ideje.

„Odjeci i reagovanja“ nesumnjivo su promenili ton, pa i kompletnu uređivačku politiku ne samo u matičnom dnevnom listu, nego u srpskom novinarstvu uopšte. To je postao model za druge medije, pre svega za Televiziju Beograd, dodaje naša sagovornica. Ona zapaža da je to „prvi u nizu mračnih medijskih poduhvata u miloševićevskoj Srbiji koji je pozivao na linč pojedinaca“, a u prilog tome dovoljno je pratiti kako je u rubrici tretiran slučaj kosovskog političara Azema Vlasija: „Prvo su počeli napadi koji su se pretočili u usklike ’ubićemo Vlasija’, a zatim je Azem Vlasi uhapšen“ (i sproveden u Zenicu u zatvor gde je proveo nekoliko meseci). U to vreme (1987) javnost u Srbiji mogla je da sazna ponešto o tom slučaju – iz hrvatskih i bosanskih medija.

GLAS NARODA

Vučetićeva napominje da se „Odjeci i reagovanja“ ne mogu posmatrati u izdvojenom kontekstu od dnevnog lista Politika u celini, jer su najčešće bili ilustracija naslovne strane tih novina. Ona konstatuje da su novo poglavlje u medijima, govor mržnje i poziv na zločin, otvorili upravo list Politika i Dnevnik u 19.30 Radio-televizije Beograd, zajedno sa Dodatkom koji je služio da pomogne narodu ’da bolje shvati’ vesti koje je čuo u Dnevniku.

Osvrnuvši se na autore ’čuvene’ Politikine stranice, Vučetićeva zaključuje da su najbrojniji priložnici bili intelektualci i predstavnici tadašnje elite. Neki su i danas prisutni u javnosti. Među njima su akademici, doktori, magistri, inženjeri, pravnici, advokati, umetnici…

„U rubrici koja je predstavljena kao ’glas naroda’ zapravo je bilo vrlo malo ’malih ljudi’. Ipak, rubrika jeste bila namenjena njima. Mali ljudi izašli su na scenu posle njenog gašenja – na ratišta, zadojeni mržnjom prema drugom“, kaže Radina Vučetić.

Istraživanje rubrike „Odjeci i reagovanja“ inicirao je Fond za humanitarno pravo u okviru obimnog projekta pod naslovom „Dokumenti o prošlosti“, u nadi da posle godina kolektivnog ludila neće nastupiti kolektivna amnezija. Taj projekat pokrenuo je pitanje odgovornosti zbog same rubrike, ali i zbog svega onoga što je ona promovisala.

„I sada, skoro deceniju posle demokratskih promena, pitanja preispitivanja prošlosti otvaraju se sramno sporo i njih i dalje prvenstveno otvaraju pojedinci i organizacije, uglavnom nevladine, koje imaju svest o tome da bez iznošenja istine o odgovornosti za događaje iz te prošlosti ne može da se gradi demokratsko društvo. Nažalost, država i državne institucije uglavnom ne pokazuju volju da se kao društvo suočimo s prošlošću“, kaže Vučetić.

Uz ogradu da kao istoričar profesionalno nije nadležna da ocenjuje ima li među inspiratorima, urednicima ili „saradnicima“ Politikine rubrike elemenata za krivično gonjenje, Radina Vučetić ocenjuje da bi se odgovornost pre svega mogla odnositi na urednike i novinare koji su ohrabrivali sve „dopisne nacionalne radnike“, priređivali njihove tekstove, a verovatno mnoge od njih i lažirali.

„Najznačajnija je, međutim, odgovornost takozvanih intelektualaca koji su na stranicama Politike denuncirali ljude, plasirali ’istorijske istine’ o stradanjima srpskog naroda, stvarali i hranili stereotipe o drugim narodima, konstruisali mitove o superiornosti srpskog naroda i o izmišljenim nepravdama koje su mu drugi vekovima činili. Kada je njihova odgovornost u pitanju, tu je pre svega reč o moralnoj odgovornosti, ali izgleda da se ta vrsta inspiratora i pravih kreatora rubrike slabo odaziva sudu sopstvene savesti“, uverena je Vučetić.
Ova istoričarka smatra da je posle nečasne uloge koju je Politika odigrala unutar te kuće, među njenim novinarima i urednicima, trebalo da bude o tome otvorena makar rasprava.

POSLEDICE TROVANJA

„Sa današnje tačke gledišta ispostavlja se da rubrika ’Odjeci i reagovanja’ nije bila samo prolazna medijska kampanja koja je zanimljiva samo u okviru istraživanja uzroka Miloševićevih ratova. Duh rubrike, obeležen pre svega govorom mržnje, preživeo je demokratske promene započete 5. oktobra 2000. godine i kontinuitet tog duha traje do današnjih dana. Osnovni stereotipi koji su tu postavljeni i danas vladaju velikim delom javnog mnjenja u Srbiji. Tradicionalizam, samoizolacija, antievropeizam, kleronacionalizam… tu su sadržani svi elementi mitološkog, paraistorijskog i ideološkog legitimisanja potonjih ratova. Rubrika zbog toga svedoči o otpornosti skrivenih struktura kolektivnog mentaliteta na sve promene u političkoj i institucionalnoj ravni“, upozorava Vučetićeva.

Sociolog Stjepan Gredelj uveren je da su, kako kaže, posledice trovanja koje su mediji širili tokom devedesetih danas oličene u grupama Nacionalni front i sličnim, da je to trovanje uma mladih ljudi i mentaliteta već ostvareno i da tu više nema pomoći. On misli da bi ukazivanje na medijske manipulacije tokom ratova moglo naići na žestoke otpore i tvrdnje da je u pitanju kontrapropaganda.

„Nažalost, zlo je učinjeno na stravičan način i možda će morati da prođe i više od deset generacija da se sve to očisti i da na neki način dopre do svesti naroda“, kaže Gredelj.
Pored toga, Gredelj ne vidi ni ko bi mogao ozbiljnije da se pozabavi medijskom manipulacijom i ratno-huškačkim novinarstvom. „Krvna slika mnogih medija značajno je promenjena, kvalitetni novinari posvetili su se drugim poslovima i temama, a bilo bi preterano da se to poveri mlađoj generaciji“, kaže on i dodaje da mladi ne pamte šta se dešavalo pre 18 ili 20 godina i da na njih to ne bi moglo da ostavi naročit efekat, pa se postavlja pitanje kojoj bi to publici bilo namenjeno. On je ubeđen da problem zloupotrebe medija danas više nikoga ne zanima, čak ni takozvane nezavisne kuće koje bi eventualno trebalo da se bave tom temom.

Gredelj napominje da su tokom ratova u bivšim jugoslovenskim republikama televizija i naročito radio bili daleko opasniji od štampe i da su mediji u ogromnoj meri uticali na zločine koji su se dogodili. „U ratu, kad sa radija imate pokliče ohrabrivanja, ljude je lako ubediti da je na primer 40 beba zaklano u Vukovaru, da su od dečijih prstića pravljene ogrlice“, dodaje on, i naglašava da u takvim medijskim operacijama nisu učestvovali samo mediji, već čitave strukture, od kulturnih do političkih institucija. One su formirale javno mnjenje, a mediji su bili ’drugi ešelon’.
Manipulacije u medijima u velikom delu javnosti izazivale su osećaj gađenja, ali se danas, prema Gredeljevom mišljenju, teško mogu procesuirati, jer ih treba i dokazati. Postavlja se pitanje na koji bi se način mogao utvrditi stepen odgovornosti pojedinaca koji su u tome učestvovali, a osim toga bilo bi, kako kaže, i previše kandidata za te procese, čak i da je za to postojala politička volja.

ORGANIZOVANA SPONTANOST

U januaru 1991. godine na prvom programu Televizije Beograd emitovan je dokumentarni film o Martinu Špegelju, a Politika je izvestila da je „Otkriven hrvatski plan oružane pobune“, uz citat Špegeljeve izjave iz pomenutog filma „Mi smo u ratu s vojskom. Ako do nečega dođe, pobiti ih sve na ulici, u stanovima, bacati bombe, pištolj u stomak, žene, djecu…“.

Posle te afere u informativni govor uvode se izrazi ’ustaše’, ’ustaška gnezda’, ’crnokošuljaši’, ’crne trojke’ i slično. TV Beograd emitovala je i nekoliko izjava ’ubačenih hrvatskih terorista’ koji su ’javno priznali da su planirali da u Srbiji čine zločine. Politika je krajem januara 1991. godine objavila komentar Milorada Vučelića koji će kasnije biti postavljen za direktora Radio-televizije Srbije: „Moramo se do kraja i bez iluzija i samoobmana suočiti sa činjenicom da se u Hrvatskoj, među Hrvatima, do sada nije našao niko ko bi izrekao bar jednu reč osude javnim planerima ’kasapljenja’ i novog ustaškog genocida nad Srbima i svim drugim nepoćudnim. To do sada nije uradio nijedan hrvatski intelektualac, niti književnik, nijedno društvo ili udruženje, niko od poslenika javne reči, niko od ugleda i autoriteta, nijedan propagandista, a ni katolička crkva. Hrvatska, dakle, ponovo šuti…“.

Pozivajući se na izveštaje Crvenog krsta, autori istraživanja objavljenog pod nazivom ’Mediji i rat’ utvrdili su da iz etnički mešovitih sredina već u februaru 1991. godine odlaze i Srbi i Hrvati, a ključni razlog je medijski proizveden strah od rata.

Metodologiju koja se u medijima razvila najpre u Srbiji, Gredelj tumači ciničnom kombinacijom reči. Po njemu, to je bila ’spontana organizovanost, ili organizovana spontanost’.
„Naprosto, krenulo je na jedan način, a onda su ljudi počeli da dosoljavaju, presoljavaju…“, kaže Gredelj i dodaje da su se po principu Gebelsove formule „hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“, i za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji informacije ponavljale sve dok ih ljudi nisu prihvatali bez razmišljanja. Kao rezultat takvog pristupa, taj rat imao je samo „džepove“ otpora i nije naišao ni na kakav protest šire javnosti. Naprotiv, tenkovi na putu za Hrvatsku ispraćeni su cvećem.

U odnosu na period od pre dve decenije, srpsko društvo doživelo je pozitivne promene i napredak, ali i danas, prema Gredeljevoj oceni, postoji loš način na koji se predstavljaju Romi, Albanci, Hrvati, muslimani ili pak Srbi na drugoj strani. Međutim, ističe on, one najgore, najdirektnije, ubilačke mržnje više nema u medijima.

PISCI SCENARIJA

Novinar Dragomir Olujić Oluja naglašava da je medijska haranga u Srbiji počela 1987. godine, napadima i smenom redakcije lista „Student“, uoči VIII sednice Saveza komunista Srbije (krajem septembra iste godine), spiskovima nepodobnih (najviše omladinskih) novinara, crnim listama, zabranama listova, među kojima su bili i neki iz drugih republika (ljubljanska Mladina i mariborska Katedra), a nastavljena je Politikinom rubrikom „Odjeci i reagovanja“.  On je ubeđen da se s velikom verovatnoćom može pretpostaviti ko su pisci scenarija, odnosno kreatori matrice koju su od Politike i tadašnjeg RTB-a preuzeli i drugi mediji. Prema Olujićevom mišljenju Slobodan Milošević postavio je sistem, temelj i ciljeve, a posao su operativno odradili nekadašnji direktori Politike i RTB-a Živorad Minović i Dušan Mitević, književnik Brana Crnčević i pojedine ličnosti iz Srpske akademije nauka i umetnosti, pre svih Dobrica Ćosić, a ne treba preskočiti ni Matiju Bećkovića i Udruženje književnika Srbije. U toj ekipi bilo je i entuzijasta, među kojima je i drugi čovek tadašnjeg režima Borisav Jović. On je, tvrdi Olujić, pisao pod pseudonimom u Politikinoj rubrici „Odjeci i reagovanja“ a, kako kaže, verovatno nije bio jedini.

U vreme NATO bombardovanja jedna od glavnih poluga režima, podseća Olujić, bio je tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić koji je svakog dana držao brifinge za glavne i odgovorne urednike medija.

U vreme Vučićevog mandata ubijen je Slavko Ćuruvija, a usvojen je i zloglasni Zakon o informisanju prema kojem su izricane drakonske kazne pojedinim (čitaj – nerežimskim) medijima. Mada jedan od najboljih studenata prava u svojoj generaciji, Vučić se medijima „zarazio“ na Palama, gde je tokom rata u Bosni radio kao novinar Srpske televizije.
Olujić smatra da mediji nisu imali odlučujuću ulogu u nastanku ratova u bivšoj Jugoslaviji, ali se slaže da bi novinari trebalo da snose moralno-političku odgovornost i da budu lustrirani, kao i da pred sudom odgovaraju zbog dezinformacija i ratno-huškačkih informacija koje su plasirali u javnost. On kaže da je većina medija u Srbiji u to vreme služila održavanju režima i razvijanju raspoloženja protiv Hrvata, Muslimana, Slovenaca, Albanaca i da bi novinari morali biti lustrirani i, u zavisnosti od toga šta su uradili, izvedeni pred sud, pošto su svojim napisima pogađali konkretne ljude.

„Miloševićeva politika bila je utemeljena na tzv. samoostvarujućem proročanstvu – prvo se dokazivalo da ne možemo da živimo zajedno s Hrvatima  (Slovencima, Bosancima, Albancima…) i se zahtevala podela, a onda se provociralo, podmetalo, huškalo i ’kevtalo’. Kada bi druga strana počela da se opire i ’odgovara’, završavalo se konstatacijom: ’Eto, šta smo vam rekli’ i – izazivanjem rata, etničkim čišćenjima, iseljavanjima i progonima, paljenjem i rušenjem kuća, uništavanjem imanja, logorima, ubijanjem ljudi, streljanjima i sličnim“, kaže Olujić.
U tome su, objašnjava on, učestvovali svi – svako na svoj način – od škola, univerziteta i Akademije, preko partija, uključujući i opozicione, i državnih ustanova/službi, najviše Jugoslovenska narodna armija i Služba državne bezbednosti, pa do Srpske pravoslavne crkve!

Olujić ukazuje na brojne metode koje potvrđuju ulogu tajnih službi u informisanju javnosti za vreme Miloševićevog režima. Večernje novosti objavile su nedelju dana pre demonstracija 9. marta 1991. u istom broju tri verzije vesti o jednom pravoslavnom svešteniku u Slavoniji, pa je u jednoj objavljeno da je ubijen, u drugoj da je ranjen, a u trećoj da je zarobljen. Trebalo je da se vidi kakva će biti reakcija javnosti na te vesti i koliki je prag osetljivosti prema stvarnom dešavanju, objašnjava Olujić i dodaje da je i slučaj ’Špegelj’ u januaru 1991. bio montiran od stvarnih i izmišljenih detalja.

Matrica propagandističkog pristupa, tvrdi Olujić, danas se, na primer, može uočiti u emisijama RTS-a Ključ i Upitnik, na TV Pink i TV Košava (posebno u kontakt-emisiji Marka Jankovića), ili u listovima Grom, Kurir, Glas javnosti i – na toj temi „najsistem(at)skije“ urađenom Internet listu Nova srpska politička misao.

GROBNICE I HLADNJAČE

Advokati Nikola Barović i Dragoljub Todorović ocenjuju da bi danas novinari koji su učestvovali u ratnoj mašineriji, mogli biti procesuirani samo za podstrekivanje na zločin, jer su po zakonu krivična dela širenja lažnih vesti ili neka druga koja je trebalo sankcionisati već zastarela.
Barović ipak smatra da bi takvi postupci mogli biti teško dokazivi i problematični, zavisno od toga da li bi kao kriterijum bilo postavljeno pitanje podstrekivanje jedne osobe (grupe), ili cele javnosti, kao što je bio slučaj s novinarima iz Ruande. On još primećuje da u sudskom postupku protiv okrivljenih za ubistvo više od 200 hrvatskih zarobljenika na Ovčari kod Vukovara niko nije spomenuo novinske vesti i napise i njihov eventualni uticaj. Nije bila spomenuta čak ni vest o leševima 41 bebe, koju su dan uoči pada Vukovara objavile Večernje novosti i Televizija Beograd. Imajući u vidu tu okolnost, teško je proceniti kakav bi bio mogući ishod sudskih postupaka koji bi se eventualno pokrenuli protiv novinara, ali bi to svakako trebalo da bude učinjeno, dodaje Barović.

Advokat Dragoljub Todorović takođe ima utisak da je danas palo u zaborav ono što su pojedini mediji i novinari radili devedesetih i da više o tome niko i ne govori. On naglašava da to nije smelo ostati nekažnjeno, jer je posledica toga neodgovornost pojedinih medija, pogotovo tabloida, u poslednjih nekoliko godina.
„Veliki broj novinara, prema mom mišljenju, mogao je biti procesuiran. Miodrag Popov, Nino Brajović, pa Mila Štula, Milorad Vučelić koji je bio veliki propagandist rata i ko sve ne…! Stalno su huškali, govorili za Hrvate da su ustaše, ali i danas se to radi. Govori se protiv NATO, izbegava se kontekst zbog čega je došlo do bombardovanja i činjenica da su nađene hladnjače i masovne grobnice Albanaca u Batajnici“, upozorava Todorović.

Kako kaže, 10 godina prošlo je od završetka poslednjeg oružanog sukoba, ali i danas u Srbiji postoje stranačke novine koje huškaju na rat, podržavaju organizovani kriminal i štite ratne zločince. Čak ni mediji koji se smatraju profesionalnim ne prenose izveštaje sa suđenja za ratne zločine i ne posvećuju toj temi dovoljno pažnje, kaže on.
Todorović primećuje da je povodom desetogodišnjice početka NATO bombardovanja TV B92 sećanju na tu intervenciju posvetila 22 minuta u vestima u udarnom terminu od 18.30, ali da nijedne reči nije bilo o zločinima koji su se od marta do juna dogodili na Kosovu, kao ni o albanskim žrtvama.

„Slažem se da bombardovanje nije trebalo preduzeti, da je bilo drugih načina da se Milošević ukloni s vlasti i žalim svaku nevinu žrtvu – devojčicu Milicu Rakić, putnike iz autobusa i voza, sve mlade ljude koji su izginuli – ali mora se ukazati na kontekst, na Miloševićevu tvrdoglavost, na te hladnjače, asanaciju, hiljade leševa albanskih žena i dece, na zločine u selu Meja kod Đakovice, Podujevu, Kruši, ima ih mnogo. Mediji se ponašaju kao da su samo Srbi u redu, a da su im svi ostali neprijatelji, i to nas vodi u dalje propadanje“, priča Todorović.

Prema Todorovićevoj oceni ubistvo 48 članova porodice Beriša u kafiću u koji je ubačena bomba, stradanja u Zvorniku gde je ubijeno 750 ljudi i u nekoliko zatvora desetine nedužnih osoba mučeno i izlagano torturama i premlaćivanju od čijih su posledica umirali po nekoliko dana, u medijima su skrajnuti jer su za te zločine odgovorni Srbi.
„Prisustvovao sam suđenjima u 11 predmeta za teške ratne zločine. Prate ih uglavnom novinari agencija, ali te vesti niko i ne prenosi. Završeno je suđenje za zločin u Suvoj Reci i doneta odluka da se oslobodi prvooptuženi komandir posebnih jedinica policije za Suvu Reku Radoslav Mitrović. To tako reći nije propraćeno. Nisu praćena potresna svedočenja o zločinima u Suvoj Reci, Lovasu, Zvorniku, Podujevu, Ovčari… Ovde se detaljno piše kad neko pogine u saobraćajnoj nesreći, govori se o sahranama, reakcijama porodice, prijatelja, o porodičnim i socijalnim ubistvima ludih ljudi, ali ne i o organizovanim ratnim zločinima“, primećuje Todorović.

TAJNI DOSIJEI

O tome koliko su mediji režimu bili značajni i važni svedoči i činjenica da su 9. marta 1991. Milošević i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović na ulice Beograda izveli tenkove i brutalno odgovorili na zahtev opozicije da se iz Radio-televizije Beograd – koja je dobila nadimak TV Bastilja baš zbog sistematskih poziva na linč i to ne samo pripadnika drugih nacija i građana ostalih jugoslovenskih republika, nego i opozicije u Srbiji – povuku direktor Dušan Mitević i urednici Predrag Vitas, Ivan Krivec, Sergej Šestakov i Slavko Budihna. Povod za taj protest bio je komentar Slavka Budihne, objavljen 16. februara na televiziji, u kojem je optužio Srpski pokret obnove da je „produžena ruka ustaškog hrvatskog režima“.

Česti su bili i upadi policije u redakcije, privođenja novinara, oduzimanje tehnike, ometanje radijskog i televizijskog signala. Uprkos uverenjima da je veći deo dokumentacije već uništen, postoji saglasnost u oceni da bi otvaranje dosijea tajnih službi moglo doprineti da se tačno vidi šta su sve radili pojedinci u redakcijama, da se rasvetle pojedini događaji, moguće čak i ubistva novinara, kao i uloga medija i nekih novinara u ratovima i na političkoj sceni Srbije u proteklim decenijama. Ni za to, kao ni za kažnjavanje zloupotrebe javnih glasila, nema političke volje.
Istoričarka Radina Vučetić izražava bojazan da to pitanje u Srbiji nikada do kraja neće biti rešeno, naročito u pogledu dosijea koji se odnose na protekle dve ili dve i po decenije.
„Ostanak Radeta Markovića na čelu Službe državne bezbednosti skoro tri meseca posle petooktobarskih promena je preloman događaj, pošto je velika verovatnoća da je upravo u tom periodu veliki broj tajnih dosijea falsifikovan ili uništen“, objašnjava Vučetić.

Dragomir Olujić Oluja uveren je da je „problem dosijea“ pre svega skopčan sa potrebom za jakom kontrolom javnosti nad bezbednosnim službama, u cilju „oslobađanja od straha“, ali i da ne postoji „dobra volja“ da se dosijei otvore. Podsećajući da su po dolasku Demokratske opozicije Srbije na vlast izvesno vreme dosijei delimično bili stavljeni na uvid, ne javnosti nego „objektima“ tih dosija, on kaže da taj potez nije imao nikakvog efekta ni smisla – ne samo zbog besmisleno stroge procedure, nego zbog i razočaravajuće sirotinjske sadržine i izostavljenih informacija o bitnim slučajevima ili pojavama za koje se zna da su morali biti uneti u te „dokumente“.
On navodi da se otvaranje dosijea izbegava iz brojnih razloga, počev od toga da se štite pojedine ličnosti koje su i danas prisutne na sceni, do političkih nagodbi i ustupaka među koalicionim partnerima na vlasti.

Bez sumnje, delo službi bezbednosti jeste i vukovarska priča o džakovima sa leševima 41 bebe. Tu vest prvo je objavio tadašnji dopisnik agencije Rojters Vjekoslav Radović (u periodu posle oktobarskih promena 2000. šef informativne službe Demokratske stranke Srbije), a zbog demantija koji je sutradan usledio njemu je u toj kući uručen otkaz. U Dnevnikovom dodatku emitovan je razgovor sa čovekom koji je „otkrio“ nepostojeće leševe, a snimak je i danas moguće videti na sajtu Jutjub. TVB je najpre objavila (ne pozivajući se na Rojters nego na nezavisnu britansku televizijsku mrežu ITV) vest o „masakru 41 deteta u osnovnoj školi u Borovu naselju.

„Stanica prenosi izveštaj fotoreportera Gorana Nikića prema kojem su pripadnici hrvatske garde, povlačeći se iz Vukovara, izvršili pravi pokolj čitavih srpskih porodica“, najavio je spiker, uz sliku ruševina i bašti u kojima su bili leševi više ljudi odevenih u civilnu odeću. Usledio je razgovor u studiju sa izvesnim ’Nikićem’: „Oni su to povadili iz podruma, to su bile gomile, spajali su glave, tela, to je sve stravično izgledalo. Probao sam da snimim, međutim praštali su meci i jedan od vojnika repetirao je pušku i naredio mi da spustim aparat“. Već sutradan TVB je objavila da je ’fotoreporter’ negirao sve ono što je bio izjavio.

Novinarka Milica Lučić Čavić godinama je, kako kaže, očekivala da će neko biti sankcionisan zbog govora mržnje i svega što je u medijima plasirano u vreme Miloševićeve vlasti, ali to se nije dogodilo i sada je kasno da se tako nešto učini.
„Mislim da je kasno, kao što je kasno i za lustraciju. Mnogi od nas zalagali su se posle pada Miloševića za lustraciju, međutim u društvu nije postojalo raspoloženje za to“, ističe ona.

NEĆEMO GOSPOĐU

Milica Lučić Čavić bukvalno je proterana sa Radio-televizije Beograd zajedno sa 20-ak tada najboljih novinara, među kojima su bili Mihailo Kovač, Omer Karabeg, Olivija Rusovac i Dušan Radulović sa radija, ali i drugi radnici te kuće.
Ona kaže da su se prve promene na TV Beograd osetile još u vreme dolaska Miloševića na vlast. Najpre su joj oduzeli emisiju Porota koju je radila, a stopiran je i predlog da joj se dodeli godišnja nagrada televizije za taj serijal. Ukinuto joj je zvanje komentatora u Dnevniku i s tog najbolje plaćenog posla premeštena je na radno mesto izveštač-reporter, samo jedan stepenik iznad pripravničkog statusa. Zatim je sa još 1.100 radnika poslata na prinudni odmor.

„Devetog marta 1991. godine Miloševićevi ljudi su ustuknuli. Smenjeni su Mitević, Šestakov, Krivec… i onda je kolektiv predložio da budem glavni urednik informativnog programa, a Mihailo Kovač da bude direktor Televizije. Predlog je stavljen na dnevni red Skupštine Srbije. Tu sednicu gledali smo i ja, moja majka i deca. Pojavi se neki čovek, koga u životu nisam videla, pa kaže ’Suviše je dobro znam da bih glasao za nju’. Onda drugi kaže ’Drugovi, pa zar mi hoćemo jednu gospođu da metnemo na to mesto? Nećemo gospođu’. Pa onda izađe za govornicu poslanik socijalista Raka Radović iz Trstenika i kaže ’Ona ništa ne zna, rekla je da inflacija raste zato što su trešnje poskupele’, a ja takvu glupost nikada ne bih izgovorila. I tako je to propalo“, priseća se Milica Lučić Čavić.

Miloševiću i njegovim pristalicama nisu bili potrebni kritizeri, već poslušni novinari, i pošto su sa TV Beograd polako proterani najkvalitetniji kadrovi, dovedeni su novi ljudi. Neki nisu imali ni srednju školu, ni znanje jezika, ali su zdušno učestvovali u propagiranju režima. Na ključna mesta u televiziji postavljeni su oni za koje se znalo da će poslušno da obavljaju Miloševićeve zadatke.

Pod uticajem režima struktura se promenila i u drugim redakcijama, posebno u onim pod kontrolom države. Samo odabrani ljudi mogli su da pokrivaju važnije događaje na unutrašnjoj političkoj sceni, a naročito aktivnosti Socijalističke partije Srbije i, kasnije, Jugoslovenske levice. S ratišta nisu plasirani samo izveštaji reportera iz matičnih redakcija koji su u startu na neki način bili zavisni od organizacije odlaska na teren i unapred pod rizikom da dobiju sliku rata koja ide u prilog jednoj strani. U onome što smo o ratu znali u to vreme veliki je bio i udeo dopisnika koji su izveštavali koristeći ko zna koje sve izvore i metode da dođu do informacije. Tako su o zbivanjima u Sarajevu, ili kako se tada govorilo na sarajevskom ratištu, publiku u Srbiji uglavnom izveštavali novinari s Pala koji su podatke dobijali od Vojske Republike Srpske pod komandom Ratka Mladića.

SRPSKA NEJAČ

Da nije krvavih posledica, neke od informacija plasiranih u režimskim medijima mogle bi danas da zvuče potpuno neverovatno i besmisleno. Novinarka Rada Đokić, pozivajući se na izvesnu srpsku stražu, jednom prilikom je javila: „Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina!“.

Toj kratkoj vesti danas će se svako nasmejati, međutim u to vreme dramatičan glas Rade Đokić, praćen nejasnim snimkom Sarajeva sa nekog od okolnih brda, nije bio nimalo smešan.
Ista novinarka javljala je da „na sarajevskom ratištu muslimanske snage uz pomoć stranih plaćenika otvaraju jaku vatru na srpske položaje iz svih pravaca“.
Onaj ko je čuo ove dve vesti ni u snu ne bi poverovao da su Srbi zaposeli brda oko Sarajeva i da četiri godine granatiraju grad u kojem nije bilo elementarnih uslova za život, a civili ginu od gelera, snajpera i granata.

U srpskim medijima JNA, teritorijalci i dobrovoljci nazivani su „oslobodioci“ i „branioci“, a hrvatske i muslimanske vojne jedinice „ustaše“’, „mudžahedini“, „ustašoidne horde“, „crnokošuljaši“, „bojovnici“, „zenge“, „pijana i drogirana soldateska“.
Novinar Drago Todorović izvestio je „s fočanskog ratišta“: „Još jedna lekcija iz ratovanja, ali i iz rodoljublja, za pripadnike ’zelenih beretki’ na fočanskom ratištu. Opšta muslimanska ofanziva u kojoj je na Foču bilo angažovano više muslimanskih brigada, u potpunosti je razbijena… kakvi su to ljudi koji su u svom suludom islamskom pohodu ostali zauvek na srpskoj zemlji. Na rancu ovog nesrećnika ispisano je ime i prezime: Neziri Naim. Ostali koji leže – nepoznati. Možete da zaključite da muslimani, pored toga što kukaju da nemaju hrane i municije, od sveta kupuju i dobijaju preko crnog tržišta i iz Irana“.

Tekst koji je Todorović pročitao bio je pokriven slikom leševa u osvojenoj Foči i municijom za koju je gledaocu sugerisano da je zaplenjena u borbi.
U novinskim napisima autori vesti želeli su nizom asocijacija da dočaraju protivničku stranu. U tekstovima „Zločini na salašu“ i „Štit od talaca“, koji su Večernje novosti objavile 13. novembra 1991. i 20. novembra iste godine, autori T. Bakić, D. Stojić i M. Petrović pisali su o hrvatskoj „životinjskoj prirodi“. O hrvatskom „varvarstvu“ pisalo se u istom listu u tekstovima „Ustaše ubijaju – i svoje“ i „Krajišnici zauzeli Saborsko“ 12. i 17. novembra 1991, a potpisnici su N. Nenković, M. Janošević i M. Bošnjak.

TOPOVSKO MESO

U tekstovima koje su potpisali D. Stojić i M. Petrović „Iz podruma u slobodu“ i „Zveri klale u ponoć“ (14. i 22. novembar 1991),  govorilo se o „demonskoj prirodi“ Hrvata, dok je Anđelko Dragojević u Večernjim novostima 22. novembra 1991. u tekstu „Sve zločince za sve žrtve“, pisao o njihovom „nepojmljivom sadizmu“. Novosti su u tekstu „Specijalci čiste mine“,  potpisanom inicijalima B. B. M., 20. novembra 1991. pisale i o „polnoj izopačenosti“ Hrvata koji su, kako je navedeno, „obukli žensku odeću da bi pobegli iz grada“. Pisalo se i o „rasnoj inferiornosti“ Hrvata, uz tvrdnje da regrutuju crnce, ali i da koriste decu kao „živi štit“.

Slični obrasci korišćeni su i u hrvatskim medijima koji su kao odgovor na vest o 40 pobijenih beba u Vukovaru objavili da „srpski četnici prave ogrlice od prstića“ ubijene hrvatske dece. Primera radi, hrvatski ženski časopis Svijet, u izdanju iz avgusta 1991, umesto modom i receptima bavio se „hrvatskim majkama“, „četnicima“, „agresorima“, „zločinima“ i sličnim temama.
Dok su mediji u Srbiji na jednoj strani emitovali lažne i uznemiravajuće vesti o srpskoj nejači koja je živa bacana u kaveze s lavovima, na drugoj su prećutkivali stvarne događaje. Bezobzirno trovana netačnim ili poluistinitim informacijama, srpska javnost istovremeno je ostala uskraćena za činjenice o tome šta se zapravo događalo u Zvorniku, Foči, Goraždu, Srebrenici, Sarajevu, ili na hrvatskom ratištu.

Dragomir Olujić kaže da je ćutanje o događajima imalo za cilj da se sopstveni građani drže u pokornosti i neznanju.
„Na primer, nakon što je početkom 1994. godine jedna jedina granata, prema mom sudu, slučajno pala s položaja Armije BiH na, ako se dobro sećam, Šamac, Karadžićeve i Mladićeve ’vlasti’ i Vojska Republike Srpske su – prvi put, poslednji put i nikad više – pozvale novinare, i domaće i strane, da dođu u taj grad i potpuno slobodno razgovaraju sa svima. Pa kad su oni u razgovoru s meštanima spomenuli blokadu i granatiranje Sarajeva sa srpskih položaja, niko im nije verovao, jer se o tome u ’republičko/srpskim’ medijima ćutalo. Miloševićev režim pribegavao je medijskim malverzacijama, najzad, i zbog toga da bi lakše došao do ’topovskog mesa’. To je u konačnici bio sav njihov smisao“, zaključuje Olujić.

Srpske snage, uglavnom paravojne formacije kojima je (bar zvanično) komandovao Željko Ražnatović Arkan, ušle su u Zvornik početkom aprila 1992. godine. Grad su zaposeli dobrovoljci koji su iz Srbije stigli u organizaciji Srpske radikalne stranke i raznih drugih stranaka, udruženja i službi. Naredna tri meseca preostalo muslimansko stanovništvo zatvarano je u improvizovane logore, pljačkano, ubijano, proterivano. U gradu koji je zbog straha i divljanja te paravojske napustilo i srpsko stanovništvo, danima su ležali ostavljeni leševi ubijenih ljudi. Dobrovoljci pod komandom kapetana Dragana, ali i druge paravojne formacije, organizovano su pljačkale muslimanske kuće i prevozile stvari preko Drine u Srbiju, a u prazne muslimanske kuće i stanove useljavali izbeglice iz drugih delova Bosne. Srpski mediji objavili su samo informaciju da je grad „oslobođen“, prikazujući džamiju na kojoj se vijorila srpska zastava, sa čijih je zvučnika odjekivao „Marš na Drinu“. U junu, kada su iz sela Kozluk stanovnici organizovano autobusima odvedeni najpre do Loznice, pa zatim vozom sa stočnim vagonima na Palić i, konačno, preko granice u Mađarsku, TV Beograd objavila je prilog o muslimanskim izbeglicama kojima je „utočište“ pruženo u Srbiji. Izmučeni ljudi govorili su pred kamerama kako su lepo dočekani i prihvaćeni, a novinar nijednom rečju nije došao do toga da su ljudi bili primorani da organizovano napuste svoje domove i da potpišu izjavu da svu imovinu ostavljaju – opštini Zvornik.
Lokalni mediji, naročito u ratnim područjima, zloupotrebljavani su na drastičan način. Na suđenju optuženima za ratne zločine u Zvorniku, svedočeći pred Okružnim sudom u Beogradu o okolnostima u kojima je njen suprug Abdulah Buljubašić uhapšen i kasnije ubijen, Jasna Buljubašić ispričala je da su se oni iz kratkog izbeglištva vratili u Zvornik pošto je na lokalnom radiju objavljen proglas da se svi koji su otišli moraju vratiti do 15. maja 1992. Bilo je objavljeno da će onima koji ne dođu do tog roka biti oduzeti imovina, stanovi i radna mesta. Čim su došli u Zvornik krenuli su u opštinu da se prijave, ali je usput njen suprug uhapšen i odveden i više ga nikada nije videla. Ispostavilo se da je preminuo u jednom od improvizovanih zatvora od posledica zlostavljanja.

U sveopštoj hajci i stvaranju negativnog raspoloženja prema muslimanskom narodu, dnevni list Politika, tekstovima različitih formi i žanrova, svakodnevno je podgrevao atmosferu i protiv muslimana iz Sandžaka. U tekstu Snježana Lalovića, pod naslovom „Kriju se i od svoje senke“, list je 23. avgusta 1993. godine objavio da u Sarajevu „humanitarnu pomoć najmanje dobijaju Srbi“, da „Sandžaklije kontrolišu pijace“ u tom gradu, da „muslimanska vojna policija ne bira način da pokupi ljude za kopanje rovova“ i da se na ulicama vodi „neprestani rat raznih grupa“.
U ’ispovesti’ dvojice izbeglica iz Sarajeva novinaru Radovanu Kovačeviću, isti list 5. avgusta 1993. godine objavio je da su profesor i poslanik u parlamentu BiH Naim Kadić i dr Safet Ćibo „učinili sve da se srpski lekari (na jednoj sarajevskoj klinici) prorede, a velikim delom i očiste“. Dvojica pomenutih sarajevskih profesora Univerziteta u tekstu su optuženi da su „mobilisali srpske lekare za odlazak u Goražde, Srebrenicu i, uopšte, na najteže delove fronta“. U tekstu je navedeno i da Ismet Bajramović Ćelo organizuje „ulični lov na ljude“ koji se posle kratke obuke prodaju „za dobru cenu višim komandama“, a oni ih šalju na „narušene linije odbrane, direktno u smrt“.

„U tom i sličnim poslovima najviše su angažovani muslimani iz Sandžaka, a među njima posebno se ističu Mustafa Zulić i Mušan Topalović Caco. Njih dvojica ostvaruju čudnu misao, kopaju tunel od Sarajeva do Pala! U stvari, u toj rupčagi zbivaju se zločini. Caco je sam zvanično optužen za čak 47 ubistava… krug se zatvara saznanjem da je uglavnom reč o Sandžaklijama koji na taj način osiguravaju svoj ćar u trgovini oružjem, švercu uopšte, ali i u vrhovima vlasti. Masa doseljenika iz Sandžaka ovih dana ubrzano pribavlja dokumente kojima dokazuju da su stranci. To im omogućava da izbegnu mobilizaciju i da se vrate odakle su i došli – u Rašku oblast“, navodi se još u tekstu.

Reportaža je bila ilustrovana fotografijom čoveka koji maše noževima, uz potpis „Igra noževa muslimanskog vojnika posle pobede nad Hrvatima kod Bistrice“. Sličnih ilustracija bilo je još, a najupečatljiviji je ’falsifikat’ slike Uroša Predića „Siroče na majčinom grobu“ koji je objavljen u Večernjim novostima kao ’autentičan’ snimak stradanja Srba u Bratuncu. Poznata je i „Majka iz Prekala“, fotografija žene koja s puškom o ramenu i sa dvoje dece ide poljem, iskorišćena da prikaže patnju Srba na Kosovu krajem osamdesetih.  Kasnije se, međutim, ispostavilo da je komšijsku pušku na rame nesrećne žene stavio snalažljivi fotoreporter da pojača utisak (vidi Dosije 27-28, tekst Borisa Dežulovića „Kako je sporni otkup stana teži greh od nespornog raspirivanja mržnje“).

Tokom NATO bombardovanja u medijima su korišćene identične zloupotrebe kao i gotovo deset godina ranije, sa možda nešto većim akcentom na „podizanju morala“ naroda, napisima o „uspešnoj odbrani“ tada Vojske Jugoslavije. Iz tog perioda uobičajeni su bili naslovi:“Srbija nikad neće pasti na kolena“, „Visoka patriotska svest i odlučnost da se istraje u pravednoj borbi“, „Opet se javila veličanstvena energija našeg naroda“, ali i „Nastavljena zlikovačka agresija snaga NATO predvođenih SAD protiv naše zemlje“, „Politički promašaj razrokih nišandžija NATO“, „Blic krig se zaglibljuje“ i slični.

U vreme bombardovanja mediji su korišćeni i za napade na tadašnjeg premijera Crne Gore Mila Đukanovića, za koga se tvrdilo da boravi u bunkeru u kojem ga „čuvaju kriminalci obučeni u uniforme crnogorske policije“.
Uz neprestano degradiranje i etiketiranje Albanaca sa Kosova kojima je pripisivana odgovornost za bombardovanje, mediji su posebnu pažnju posvetili negiranju humanitarne katastrofe na Kosovu zbog koje je do intervencije i došlo. U jednom od Politikinih tekstova Aleksandar Apostolovski 29. marta 1999. objavio je s podnaslovom „Humanitarna katastrofa omiljena fraza režisera krize na Kosovu i Metohiji“ ciničan napis o tome da se na graničnom prelazu prema Makedoniji nalaze „tobožnje izbeglice“ i da navodi stranih medija o kolonama izbeglica s Kosova koje čekaju da pređu granicu nisu tačni, jer na toj teritoriji – snega nema.

NOVINARI ISLEDNICI

U službi dezinformisanja i zastrašivanja javnosti mediji su objavljivali i ispitivanja ljudi za koje se tvrdilo da su vojnici suprotstavljene strane i da su učestvovali u zločinima. Politika Ekspres 29. jula 1993. objavila je nadnaslov „Austrijski plaćenici u hrvatskoj vojsci: Ispovest Ulriha Grošedla“ i naslov „Ubijanje je moj posao“. Na istoj strani objavljena je i „Ispovest profesionalnog sarajevskog ubice“, izvesnog snajperiste Jusufa, pod naslovom „Vidim mu lice i pucam“.
Ne može se utvrditi ni identitet tih ljudi, kao ni njihova dalja sudbina, pa nije moguće reći da li su zaista bili zarobljeni Hrvati ili službenici tajnih službi koji su u montiranom procesu učestvovali u propagandi.

TV Beograd je na početku rata u Hrvatskoj objavila izjavu „zarobljenog hrvatskog teroriste“ koji novinaru priznaje da je pred srpskim majkama zaklao njihovo dvoje dece. Na snimku se vidi mladić neurednog izgleda koji mrmljajući nepovezano odgovara na pitanja novinara. Novinar ispituje grubim tonom, često prekida odgovore.

„X: Prvo su me odveli dole, u ćošak, tamo je bilo dvoje dece, vezane za stolicu.
NOVINAR: Ko te odveo?
X: Srnić Ivica i Hasanović Ivica.
NOVINAR: Da, doveli su te i šta su ti rekli?
X: Tamo je bilo dvoje dece vezane…
NOVINAR: Malo glasnije pričaj!
X: … Bilo je dvoje dece vezane za stolicu i onda mi je Ivica dao noževe… rekao mi da moram zaklati…
NOVINAR: Koliko su deca bila stara:
X: Otprilike 15 godina.
NOVINAR: A šta su ta deca radila, kako su to prihvatila i kako su se ponašala kad su te videla da im s nožem prilaziš?
X: Plakala su.
NOVINAR: Plakala su. A jesu te molili možda nešto?
X: Jesu, ali Hasanović Ivica mi je zapretio što smo se posvađali prije, ja sam morao zaklati djecu. Majke su plakale.
NOVINAR: A je li ti bilo žao?
X: Jeste.
NOVINAR: Zašto si to učinio?
X: Zato što su me oni naterali.
NOVINAR: Naterali su te. Kako si ih zaklao?
X: Nožem.
NOVINAR: Nožem. A kakav je to nož bio? Je l’ to bio običan nož neki, kakav nož? Specijalan? Skakavac?
X: Kao ’rambo’ nož. Imao neke zube, kompas i crne korice.
NOVINAR: Objasni kako si zaklao decu?
X: Sa levom rukom sam, kako su bili vezani, u’vatio za kosu i preš’o do pola nožem.
NOVINAR: Samo da te pitam, jesi ti tada to radio u normalnom stanju, da nisi prethodno popio neki lek, neki prašak da nisi dobio?
X: Prije toga su mi bili dali injekciju…
NOVINAR: Ko ti je dao?
X: Srnić Ivica.
NOVINAR: Srnić Ivica. Jesi ti to dobrovoljno prihvatio, tu injekciju?
X: Nisam, bio sam prisiljen.
NOVINAR: Sve si, kako te shvatam, pod prisilom radio?
X: Da.
NOVINAR: Koliko neposredno pre nego što si zaklao decu, koliko neposredno pre toga si dobio injekciju?
X: Dobio sam injekciju… vreme ne znam baš točno.
NOVINAR: Pa, koliko, 10, 15 minuta pre toga, koliko?
X: Bilo je malo više.
NOVINAR: Objasni, kako si postupao sa decom. Prišao si im, ona su plakala…
X: Da.
NOVINAR: Idemo dalje, pričaj, onda si levom rukom uhvatio za kosu i preklao jedno dete. Kako? Preko grkljana, je l’?
X: Ovako… do pola.
NOVINAR: Jesi bio okrvavljen?
X: Nisam.
NOVINAR: Znači, dosta si stručno radio.
X: Bila je tamo jedna plahta…
NOVINAR: Je l’ gledao neko taj tvoj čin što si radio?
X: Gledale su majke.
NOVINAR: Majke su gledale. Šta su radile? Plakale su i molile?
X: Da.
NOVINAR: A šta ti je Srnić u tom trenutku govorio?
X: On je rekao da moram zaklati i to drugo dete.
NOVINAR: Onda, šta si radio dalje?
X: Onda sam morao i to drugo dete zaklati…“.

Isti princip ispitivanja pred kamerama iskorišćen je tokom sukoba srpske policije i kosovskih Albanaca 1998. godine, kada su uhapšena braća Ljuam i Bekim Mazreku iz Mališeva.
Oni su 2001. godine osuđeni na 20 godina zatvora, ali su 2002. amnestirani i zajedno sa više od 1.000 Albanaca koji su bili u zatvorima u Srbiji vraćeni na Kosovo. Braća Mazreku uhapšena su 2. avgusta 1998. godine, a bili su optuženi da su učestvovali u ubistvu i mučenju civila u selu Klečka na Kosovu. Prema optužnici, oni su od 17. do 22. jula 1998. učestvovali u napadu na Orahovac, gde su „kidnapovali desetak građana“, odveli ih u selo Klečka u opštini Lipljan i zajedno sa još 18 pripadnika grupe „Ljuami“ u sastavu Oslobodilačke vojske Kosova, učestvovali u ubijanju, mučenju i masakriranju.

Televizija Beograd emitovala je snimak „priznanja“ braće Mazreku, a u ispitivanju učestvuje tadašnji dopisnik Radio televizije Srbije sa Kosova i vojni komentator Milovan Drecun. Tokom sukoba na Kosovu Milovan Drecun snimao je za RTS slikovite „priloge s terena“. Zalegao bi na zemlju i u prvom planu snimka komentarisao detalje: „Ono što vidite u šumi, dragi gledaoci, to su albanski teroristi“. A među golim stablima drveća, 15 metara dalje od Drecuna, šunjale su se neke tamne siluete. Karakterističnim glasom i na svoj spontan, prepoznatljiv način, učestvovao je i u ispitivanju braće Mazreku.

NAJAVA VODITELJA DNEVNIKA: „U selu Klečka, pred mnogobrojnim domaćim i stranim novinarima, predočena slika za neverovati. Ostaci uništenih ljudi u krematorijumu, kao iz nacističkih vremena. Učesnici tog nečasnog, necivilizovanog akta, jasno su i čini se bez ikakve griže savesti, pred kamerama odgovarali na pitanja istražnog sudije i novinara.

PREVODILAC: Po Bekimovoj izjavi, to je mesto gde su streljali desetoro.
NOVINARKA X: Je li bilo civila?
PREVODILAC: Da. (Odgovara Bekim Mazreku)
NOVINARKA X: Da li su bili žene, deca starci?
PREVODILAC: Dvoje dece, tri žene, dva mlada momka i tri čoveka.
NOVINARKA X: Jesu li bili Srbi ili Albanci?
PREVODILAC: Srbi. Mislim da su bili Srbi.
MILOVAN DRECUN: Kako se vi zovete?
MAZREKU (uz pomoć prevodioca): Ljuan Mazreku iz Mališeva.
MILOVAN DRECUN: Jeste vi učestvovali u streljanju srpskih civila?
MAZREKU: Da.
MILOVAN DRECUN: Da li ste učestvovali u silovanju?
MAZREKU: Da.
MILOVAN DRECUN: Koliko žena ste silovali pre streljanja?
MAZREKU: Silovao sam samo jednu.
MILOVAN DRECUN: Koliko godina je imala?
MAZREKU: 15.

Sledi komentar voditelja uz snimke naoružanja, albanskih zastava…: Nezapamćeni i nažalost ne jedini zločin albanskih terorista samo je dodatak plamenu nasilja i zla koje takozvana OVK širi Kosmetom i dokaz je o pravom licu separatista što ognjem i mačem uz pomoć poznatih mentora iz sveta žele da ovladaju svetom srpskom zemljom. Maske su ovog puta pale. Ne mogu za terorizam da postoje dvostruki aršini i svet to mora da shvati. Ta vajna OVK nije ništa drugo do grupacija siledžija…“.

Vest o zločinu braće Mazreku bila je plasirana dan pošto je tenkovskom granatom ubijeno 11 članova porodice Aslani koji su napustili svoju kuću u jednom selu u opštini Suva Reka. Među poginulima bilo je osmoro dece od šest meseci do 13 godina i tri žene, što je posebno uznemirilo međunarodnu javnost.
Braća Mazreku tri puta su izvedeni „na mesto zločina“ kako bi ponovili priznanje različitim novinskim ekipama. Treba li spomenuti da o pogibiji porodice Aslani srpska javnost preko svojih medija nije bila obaveštena?

Tokom više od jedne decenije Miloševićeve vladavine način i metode propagande i zloupotrebe medija nisu bili menjani, iako je taj pristup za Srbiju i srpski narod u suštini imao ogromnu štetu i posledice. Poslužio je održanju jednog pogubnog režima na vlasti, a nikada neće biti procenjena cena koja je za to plaćena. Ključnih igrača više nema, ali su ovde-onde ostali nevidljivi šrafovi tog mehanizma i zbog njih se još postavlja pitanje odgovornosti i kazne.

Država, zločini i kriminal

Poslednji, neobjavljeni tekst novinarke Duge Radislave Dade Vujasinović bio je intervju s liderom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljem koji je odgovarao na pitanja povodom hapšenja ratnih zločinaca za koje se tvrdilo da su na ratište otišli u organizaciji radikala, što ta stranka negira i danas.
U tekstu su preneti navodi Šešelja o tome da su sve dobrovoljačke jedinice i paravojne formacije, na ratišta u Hrvatskoj i Bosni, odlazile u organizaciji i pod patronatom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koje je tu „vojsku“ i naoružavalo.
Dada Vujasinović se u uvodu posebno koncentrisala na tu okolnost.

„…Bilo je logično pretpostaviti da srpski režim ne sedi skrštenih ruku dok stranke formiraju svoje vojske. Samo bi mnogo naivna vlast dozvolila da joj se politički protivnici naoružavaju pred nosom, a zatim odlaze na front ne bi li se tamo vojnički prekalili, s posebnim osvrtom na vođenje uličnih borbi“, napisala je ona.
Iz teksta saznajemo da su Srbi sa one strane Drine i Dunava od dobrovoljačkih jedinica imali samo štetu, da je svetska javnost bila u prilici da vidi fotografije vojnika sa amblemom Srpske dobrovoljačke garde (koji su operisali najpre u Borovu Selu, a zatim u Bijeljini, Zvorniku i Brčkom) kako ubija i šutira već ubijene; da je kapetan Dragan bio MUP-ov projekat, da su dobrovoljci SRS-a u ratu učestvovali sa jedinicama policije i vojske iz Srbije, da su Srebrenicu (do 1994) napadale jedinice specijalaca policije i vojske iz Srbije i dobrovoljci SRS pod jedinstvenom komandom; da su dobrovoljci iz policijskih magacina od Radmila Bogdanovića i „još nekih operativaca“ dobijali oružje za rat u Slavoniji.

Šešelj je tvrdio da je zamenik Bogdanovićevog naslednika na mestu ministra policije (Zorana Sokolovića) Radovan Stojičić Badža držao centar u Erdutu iz kojeg su svi dobrovoljci raspoređivani dalje na front, a da je Arkan tu bio samo kao pokriće. Govorio je o naoružavanju Srba na Kosovu, u Sandžaku i u pograničnim područjima, koje je organizovao MUP Srbije, da je iza Arkana i osnivanja Arkanove stranke Radmilo Bogdanović i da Arkan ima ulogu da veštački drži na vlasti u takozvanoj SAO Krajini Gorana Hadžića, koji u sprezi s režimom iz Beograda pljačka Krajinu, odnosno naftu iz Đeletovaca. Na opasku Dade Vujasinović da je onima koji su u tom kontekstu pominjali Đeletovce i „crvene beretke“ otvoreno rečeno da će platiti glavom, Šešelj je odgovorio navodeći imena ljudi koji su iza te jedinice…

Dada Vujasinović je pratila ratne događaje u Jugoslaviji od samog početka, a na ratište je prestala da ide posle opsade Sarajeva. Govorila je da ne može da „piše o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca“. Međutim, sve vreme pratila je šta se na ratištima dešava i pisala o sprezi vlasti, kriminala i ratnih zločina. Među tim tekstovima je članak objavljen u Dugi krajem 1993. godine „Kriminalci i policajci u parlamentu“, u kojem na ironičan način piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.
Ostale su zabeležene njene reportaže iz Borova Sela, Dalja, Erduta, sa Papuka i Psunja. Pisala je o beznađu rata, o stradanjima, s posebnim saosećanjem za običan svet koji je bio žrtva grabljivaca ratnog plena i ratnih profitera, kriminalaca koji su zahvaljujući ratu dobili vlast.

Za reportaže sa slavonskog ratišta dobila je nagradu Svetozar Marković.
Zbog istraživačkih tekstova o sprezi između kriminala i politike dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe.
Uradila je seriju intervjua sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj. Upamćen je njen intervju s generalom Momčilom Perišićem. Pričalo se da je posle tog teksta odlučeno da Perišić postane načelnik Generalštaba VJ, iako je ta pozicija bila namenjena drugom kandidatu. Izvodi iz njenih tekstova mogu se naći i u sudskim dokumentima Haškog tribunala.

Dada Vujasinović nađena je mrtva u porodičnom stanu 8. aprila 1994. godine. Policija je tada saopštila da je počinila samoubistvo puškom sačmarom. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Istraga je obnavljana nekoliko puta, a većina dokaza je nestala. Krajem prošle godine balističko veštačenje isključilo je mogućnost samoubistva. Tužilaštvo još nije reagovalo i postupak je u predistražnoj fazi.

Govorila je da je „rat postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam“.
Nije se plašila pretećih poruka koje je dobijala pismima i putem telefona. Smatrala je da je bezbedna, samim tim što otvoreno piše o saznanjima do kojih je došla, jer će tako biti očigledno ko joj je radio o glavi.

Slovenačka eksploatacija

Milica Lučić Čavić seća se jednog Miloševićevog predloga, u vreme kada je tek bio u usponu, angažovan u gradskim strukturama. U pauzi nekog skupa na kojem je govorio, Milošević joj je predložio da napravi prilog o tome kako Srbe i Srbiju „eksploatišu Slovenci“.

„Studirali smo na istom fakultetu, ali se nismo poznavali. Prišao je i rekao: ’Slušaj Milice, ti si odličan novinar, mogla bi da napraviš nešto o tome kako nas eksploatišu Slovenci. Dođu s nabreklim torbama punim para i pokupuju našu stoku i naše maline, pa onda to izvoze u Italiju i tako zarađuju’. A ja mu na to odgovorim – šta tu čovek ima da im zameri? Oni dođu s punim torbama i plate seljaku odmah, a kad mi iz Srbije kupujemo seljak čeka da mu se plati mesecima. I on je iz toga verovatno video da apsolutno neću da radim na tu temu i shvatio da nikada neću biti poslušan novinar“, priča Lučić Čavić.