Ne postoji zakon koji naređuje publici da plati konzumiranje muzike. Međutim, postoji zakon koji naređuje državi i medijima da plate korišćenje autorskih prava

Pisac Ranko Marinković još davno je imao ideju da priča ,,Cvrčak i mrav” ima problem sa smislom – po njoj je cvrčak, koji se bavi sviranjem (umetnošću) ekvivalent dangubi, a mrav, koji je fizikalac, predstavlja jedini pravi oblik radnika.

Već sam pisao o akciji grupe Radiohead i njenim rezultatima. Nedavno je sličnu stvar uradio Rambo Amadeus: otvorio je račun na koji poštovaoci njegove umetnosti mogu da uplate ,,autorski dinar”: ukoliko se umetniku skine s vrata egzistencijalno pitanje (kod nas, uvek hamletovski uobličeno), imaće više vremena da radi ono što mu i stoji u opisu zanimanja – da stvara. Ramba svi vole, otkud mu problem? Problem nastaje kad se od publike zahteva da svoju ljubav i poštovanje prema autoru ovaploti kroz akt plaćanja autorovog proizvoda. Diskovi se veoma slabo prodaju i zato će biti ukinuti – muzika će se ,,skidati” s neta i plaćati preko bankovne kartice. A koliko ljudi kod nas uopšte ima karticu? Koliko nam godina treba da dignemo standard do tačke u kojoj svi imamo račun u banci, a da pride taj račun nije prazan kao brucošev indeks? Eto, muziku i njene domaće stvaraoce u tom smislu iščekuje golgota. Ne postoji zakon koji naređuje publici da plati konzumiranje muzike. Međutim, postoji zakon koji naređuje državi i medijima da plate svako korišćenje autorskog materijala. I laička javnost mahom zna za to: autorska prava. Verovatno su načuli i da s tim nešto nije u redu – ali, ,,… pa to je samo jedan od milion naših problema”. Samo još jedna masovna pljačka, ništa novo pod (našim) suncem i gotovo. Publika: ,,Rambo se stalno šali, ovo je verovatno samo šala. Pa, da. Najbolje da mi gledamo svoja posla”. I ljudi nisu krivi, stvarno – to je vrzino kolo: ako autor umre od gladi onda neće biti živ da dalje stvara, ali ako mi kao publika umremo od gladi onda autora nema ko da sluša. Znači, on ima jak razlog da traži pare, a publika jednako snažan razlog da pare ne da, jer lista prioriteta nalaže drugačije. I tako, u krug.

Pre nekih šest meseci, nazove me ćale i sarkastičnim tonom kaže: ,,Mali, dođi ovamo da slavimo, stigle ti pare od autorskih prava! Evo, cele godine se nisi skidao s televizije i to sve skupa vredi 11.000 dinara. Možemo da priredimo Ivkovu slavu i da zakoljemo vola, bogati smo!”. Dabome, ,,udri brigu na veselje” moto je koji nam pomaže da se održimo – ali ima dana kad ti se ozbiljno pričini kako nas samo to i održava. Uz izveštaj, dobiješ i prigodno pismo u kome ti se ljubazno osoblje SOKOJ-a zaklinje u sve svece da su preduzete herojske mere zbog maksimalne zaštite autora, ali, realno, rezultat tog nadljudskog truda je 11.000 dinara za celu celcatu godinu. Koreografija u kojoj te neko istovremeno zavlači i tapše po ramenu neodoljivo podseća na modus operandi Slobe, čiji duh i dalje tumara po ćoškovima javnih institucija. Naravno, postoji sijaset dokaza da ono što piše u izveštaju nema veze sa stvarnošću. Recimo, moja ,,Kuća na promaji” bila je na top-listi jedne televizije čitavih sedam nedelja, ali u izveštaju za tu godinu tvrdi se da je ona tamo emitovana svega tri puta. Tako se to radi. A kad je Vlado Georgiev onomad načeo tu temu, dobio je kundak u glavu. E, možda je zbog toga delu naših političara toliko egzotičan istok: zapad nam ne manjka, jer smo mi zapad. Divlji.

Dakle: nema (i neće biti) para od tiraža, a ni od autorskih prava – osim za nekolicinu odabranih. Što bi rekli u stripu Alan Ford: ,,Zakon je isti za sve… ali je za neke ipak istiji nego za druge”. Šta ostaje? Koncerti, kao jedino što još uvek možeš da naplatiš. Onda se narod zapita koliko od koncerata zarade Rambo ili Vlado, pa im dođe smešno što se bune – lepa para. Ono što treba da naučimo jeste da to što neko zasluženo ima jedan izvor prihoda nikako nije razlog da mu se zavrne slavina na drugom – takođe zasluženom – izvoru prihoda. Odmahivanje rukom uz uzvik,…ma, pusti puste pare!” uopšte ne spada u normalne stvari, stoga je pogrešno očekivati da će se autori naprosto navići na bespomoćnost.