Prvi maj – praznik rada

1. maja 1886. stotine hiljada americkih radnika su izašli na ulice da bi zahtevali opšte prihvatanje osmocasovnog radnog dana. Cikago je bio centar pokreta. Radnici su tamo mesecima agitovali za osmocasovno radno vreme, i uoci 1. maja njih 50.000 je vec bilo u štrajku. Novih 30.000 pridružilo im se sledeceg dana; to je dovelo veci deo cikaške proizvodnje do zastoja.

Strah od nasilnih klasnih sukoba obuzeo je grad. Nasilja nije bilo u subotu i nedelju 1. i 2. maja. Ali u ponedeljak, 3. maja tuca u kojoj su ucestvovale stotine izbila je u Mek Kormik Riperu (Mc Cormick Reaper) izmedu radnika clanova sindikata, koji su spreceni da dodu na posao i onih koji nisu pripadali sindikatu koje je Mek Kormik zaposlio umesto njih. Mnogobrojna i dobro naoružana policija brzo se palicama i vatrenim oružjem umešala kako bi povratila red. Ubili su 4 clana sindikata, a povredenih je bilo mnogo.

Pobesneli zbog zlocina policije, grupa anarhista, predvodena Avgustom Spajsom i Albertom Parsonsom pozvala je radnike da se i sami naoružaju i u utorak uvece (4. maj) ucestvuju u masovnim demonstracijama na Trgu Hejmarket (Haymarket). Izgledalo je da su demonstracije sa samo 3.000 bile potpuni promašaj. Ali pred kraj osoba ciji identitet nikad nije utvrden (veruje se da je u pitanju policijski agent, provokator) bacila je bombu koja je ubila 7 i ranila 67 policajaca.

Histericne gradske i državne vlasti pohapsile su osam anarhista, optužile ih za ubistvo i osudile na smrt.

11. novembra 1887. cetvorica, ukljucujuci Parsonsa i Spajsa, su pogubljeni. Svi pogubljeni zagovarali su oružanu borbu i nasilje kao revolucionarne metode, ali njihovi tužioci nisu našli nikakve dokaze da je iko od njih stvarno bacio bombu. Umrli su zbog svojih reci, ne zbog svojih postupaka.

250.000 ljudi postrojilo se duž ulica Cikaga dok je Parsonova pogrebna povorka prolazila gradom, kako bi izrazili svoju posramljenost ovim velikim sudskim promašajem i svoju solidarnost sa nepravedno pogubljenim radnicima.

Od kada je na Prvom kongresu 2. Internacionale održanom 1889. odluceno je: “Prvi maj je zajednicki praznik svih zemalja, na kojima radnicka klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”. Od tada se svake godine obeležava tragicni Hejmarketovski dogadaj kao dan medunarodne radnicke solidarnosti u vidu demonstracija. Za radnike i sindikaliste širom sveta, Hejmarket je postao simbol potpune nejednakosti i nepravde kapitalistickog društva. Do današnjeg dana, kako u našoj zemlji, tako i u celom svetu, taj dan se obeležava u spomen mucenicima sa trga “Hejmarket”.

Nakon 50 godina komunisticke vladavine, tokom koje je 1. maj slavljen kao veliki državni praznik u SFRJ, stanovništvo ovih prostora i dalje nije u potpunosti upoznato šta ovaj praznik predstavlja.