Piše: Aleksandar Vulin

Šta to treba da se desi pa da se vladari Srbije zastide zbog siromaštva svojih podanika i naljute zbog bogatstva onih koji su ih kupili i postavili na vlast

Ministar koji koristi državni stan, a ima svoj i nikako da ga napusti, govori loše i o državi i o sebi, ali još gore je što ministar koji je sproveo tolike sporne i loše privatizacije ne zaslužuje veću pažnju zbog onog što je radio kao prodavac državne imovine nego kao korisnik državnog stana. Da su kamere pratile Vlahovića kada je poklanjao „Sartid” i pretvarao društvenu u državnu imovinu i tako je oteo onima koji su je stvarali, danas bi pisao odbranu pred sudom umesto što odlučuje o vrednosti NIS-a. Da su vredni novinari pratili sa kim Mišković sklapa saveze ne bi hrvatski tajkun Todorić bio vlasnik velikog dela Vojvodine, da su kamere beležile svaki izlazak Dinkića iz centrale ove ili one zapadne banke, Srbija bi danas imala ono što Slovenci zovu nacionalno bankarstvo. Pogled Srbije usmerava se na banalne primere bahatosti vlasti i ne sme da sagleda celu sliku, da prepozna lica ljudi koji su joj oteli pravo na promenu i nadu, pa ma kakva ona bila.

U Srbiju je od dve hiljadite ušlo četrdeset šest milijardi dolara, prodata je imovina za još nekoliko milijardi, a ipak se Srbija zadužila još dvadeset šest milijardi, nije sazidala ni jednu fabriku, ima milion nezaposlenih, bedne penzije, zdravstvo i školstvo koje se plaća.

Mediji ne čekaju ispred vrata vlasnika privatizovane Srbije da ih pitaju kako su kupili fabrike za nekoliko evra i odmah ih preprodali za nekoliko miliona, ne uhode Šutanovca koji prodaje vojnu imovinu na način i po ceni za koju niko ne može reći da je zna ili razume. Novine i televizije ne pokušavaju da najbogatije ljude Srbije u klubu „Privrednik” pitaju odakle im pravo da učestvuju u formiranju vlade i da li su platili PDV na kupovinu političara i partija. Srbija kao da neće da se suoči sa istinom pogubnijom od broja dana koje Bubalo bespravno provodi u državnom stanu, sa istinom o sistemu u kome je moguće da guverner NBS odgovorno tvrdi da je kuću na Dedinju kupio za trista hiljada evra bez obzira na to što takva vila košta najmanje milion evra ili da ministar policije tvrdi da nije znao zašto nepoznatom čoveku u nepoznatom stanu nosi pun kofer para baš kao što ne zna ko hapsi po Srbiji ili kako to uz Batajnički drum niču laptopovi. Koja je to televizija probala da probudi, da razbesni, da zgrozi Srbiju dok su radnice „Jumka” štrajkovale glađu i zbog toga ih obezbeđenje fabrike prebijalo. Bubalo sa punim pravom ne razume zašto ga sada medijski razapinju kada to nisu činili dok je prodavao desetine fabrika i nisu ga pitali ko sve ostaje bez hleba jer neko mora da kupi i „Geneks” i „Ce-market”.

Srbija broji dane do njegovog izlaska iz državnog stana i ne pita zašto država ne učestvuje u obaranju sumanutih cena kvadrata. Slučaj Bubalo izazvao je promenu pravilnika o korišćenju službenih stanova, a koja će to oružana otimačina državne imovine uz pomoć i prisustvo vlasti izazvati makar iskreno izvinjenje, šta to treba da se desi pa da se vladari Srbije zastide zbog siromaštva svojih podanika i naljute zbog bogatstva onih koji su ih kupili i postavili na vlast.